Kolo srpskih sestara - junakinje u ratu i miru (9): Prave sestre slovenskim žrtvama
U Kraljevini Jugoslaviji, kao i Poljskoj, Čehoslovačkoj i Bugarskoj, počela su da se osnivaju međunacionalna udruženja u oblasti kulture, nauke, umetnosti, sporta.
Uspon Trećeg rajha
Ideju o saradnji prihvatile su i slovenske žene. Od 1929. godine u Pragu, potom i u Varšavi, održani su kongresi ujedinjenja nacionalnih društava.
Kolo srpskih sestara:
1. Srpskoj sirotinji na usluzi
2. Srpkinje razumeše svoj zadatak
3.Prve na frontovima Velikog rata
Kako je objavio list Kola srpskih sestara "Vardar" 1931. godine, "rad Kongresa je imao za cilj širenje sveslovenskih ideja i isključivao je svaku političku tendenciju i aspiraciju".
Kolo srpskih sestara predstavljalo je Jugoslaviju na međunarodnim kongresima, a naročito je negovalo dobre veze sa udruženjem iz Praga koje se zvalo Jednota slovenskih žena.
Kolo je svoju slavu 1938. godine Malu Gospojinu obeležilo tiho, jer je tog dana bila sahrana Tomaša Masarika, velikog Slovena i prvog predsednika Čehoslovačke.
Uskoro je, s usponom Trećeg rajha, Hitlerova soldateska upala u Čehoslovačku i oduzela joj Sudetsku oblast. Naredne 1939. godine okupirala je celu zemlju.
Bila je to još jedna, ovoga puta bolna prilika srpskom Kolu da potvrdi odanost sveslovenskoj ideji i solidarnosti sa slovenskim narodima. Odlučeno je da se u svim odborima prikupi pomoć za Čehe izbeglice.
Članice Kola nisu zaboravile pomoć koju je Prag uputio njihovoj bolnici u vreme Prvog balkanskog rata 1912. kada su dobile vagon lekova i bolničkog materijala.
Sada je u akciji za nesrećne češke izbeglice prikupljeno više od 150.000 dinara i novac je, u to vreme pravo malo bogatstvo, predat tadašnjem čehoslovačkom poslaniku u srpskom Dvoru.
Za nastradale Čehe je na katoličke zadušnice, dan Svih svetih 1. novembra 1938. odbor Kola iz Kragujevca uredio da se održi misa.
Džemperi za saveznike
Još veći talas izbeglica počeo je da pristiže od prvog dana Drugog svetskog rata, 1. septembra 1939, koji je počeo napadom Nemačke na Poljsku.
Češke i poljske izbeglice raspršile su se na sve strane.
Mnogo ih je stiglo i u Beograd, a sa njima i dosta male dece.
Sve ih je Glavni odbor Kola primao u svoj Dom u Beogradu, gde su neko vreme stanovali i hranili se.
Izbeglicama je podeljena odeća i novac, a udruženju čeških žena u prestonici priložena je zamašna novčana suma.
Odmah po početku Drugog svetskog rata u jesen 1939. godine, Kolo srpskih sestara poslalo je francuskim i engleskim vojnicima na front džempere koje su izradile članice.
Tim skromnim poklonom Kolo je pokazalo da se sa zahvalnošću seća velike pomoći koje su Francuska i Engleska ukazale srpskom narodu, vojsci a naročito deci u prethodnom, Velikom ratu.
Fondovi u dijaspori
Još od Prvog svetskog rata i godinama posle ujedinjenja Južnih Slovena u zajedničku državu, Kolo srpskih sestara pomagali su i iseljenici iz Srbije. U mnogim gradovima SAD osnivali su se srpski potporni fondovi, koji su slali novac i raznu robu za humanitarni program Kola. Organizator tih fondova u SAD bila je Amerikanka, među Srbima omiljena Mejbel Grujić, snaja predsednice Kola Mirke Grujić.
"Vardar" u borbi za oslobođenje
Iako je "Vardar" bio glasilo ženskog društva, njegovi članci se nisu bavili "ženskim" problemima, a ni čitaoci i saradnici ovog časopisa Kola nisu bile samo žene.
Njegovu ciljnu grupu su zapravo činili su svi oni koji su zastupali ideju o nacionalnom jedinstvu.
Upravo se po ovome "Vardar" razlikovao od svih glasila ženskih društava koja su izlazila u prvoj polovini 20. veka.
Tokom nekoliko decenija rada najviše se bavio temama iz savremene politike i nacionalnih pitanja, pa se od početka svrstavao u patriotiski orijentisane časopise.
Dok je predratni "Vardar", do 1914. godine, postavio za cilj jačanje vere srpskog naroda u oslobođenje od tuđinskog jarma, posleratni se okrenuo širenju ideje jugoslovenstva, budući da su prethodni ciljevi bili ispunjeni 1919. s Pariskim mirom.
Članci koje je "Vardar" objavljivao iz oblasti nauke, medicine, istorije srpskog naroda, kulture i etnologije bili su prožeti političkim idejama tog vremena i prilagođeni kretanjima politike srpskog dvora.
Nacionalno ujedinjenje, bez obzira na to da li je reč o Srbiji ili Jugoslaviji, bilo je okosnica ne samo tekstova, nego i grafičkog izgleda časopisa.
Sekcija Kola Đurđevdanski cvetak nastala je kada je udruženje odlučilo da proslavlja Đurđevdan u znak sećanja na prve ustanike protiv turske vlasti.
Taj dan, 6. maj, još od kraja 18. veka bio je dan kada su se hajduci ponovo sastajali posle zimovanja i vraćali u šume kako bi nastavili borbu do Mitrovdana.
Na Đurđevdan su članice svih odbora Kola, a naročito podmlatka, izlazile na ulice i kitile prolaznike đurđevkom, a oni bi davali prilog koji je odlazio u fond za sirotinju.
Ipak, da akcija nije uvek prolazila glatko, svedoči izveštaj u "Vardaru" iz 1938. godine:
"Ne obazirući se na pokatkad ružne i neukusne reči pojedinih prolaznika, zahvaljujući požrtvovanosti članica, na Đurđevdan je sakupljena lepa suma novca, 15.000 dinara.".