Viking ostao bez brade

Na terasi hotela Grand na Kopaoniku, sedeo je u hladovini i pronicljivim pogledom ocenjivao novinare koji su mu prilazili. Nisu svi imali prijatan doček...

S impozantnom pojavom, tetovažama i kratkom bradom podsećao je na nekog vikinškog ratnika, ali, rekosmo već, njegovo glavno oružje su reči!

Svoje mišljenje obrazlaže dugo i detaljno, elokvencija mu je odlična za profesionalnog sportistu današnjice...

To sve ne čudi ako se setimo da se još kao mladić pokazao kao zanimljiv bloger originalnog stila.

Sagovornika gleda pravo u oči blagim pogledom. Novi as Đangsu Dragonsa iz Kine, a bivši, između ostalog, Milvoki Baksa, Minesota Timbervulvsa, Panatinaikosa, Armanija i Partizana, rado je pristao na razgovor za "Vesti".

- Pojedinci kažu da je ovo najdosadniji i najteži deo priprema. Meni nije najdosadniji, mada najteži jeste, ali kada si sa ovakvim ljudima i kada je tu već godinama ovaj sistem koji je Sale (selektor Aleksandar Đorđević) postavio, kada su tu ljudi koji već godinama stoje iza nas, medicinski tim koji nam pomaže kod ovih sitnih povreda koje se dešavaju i koje su normalne, onda sigurno da ništa nije teško i ništa nije dosadno. Naravno, svi jedva čekamo da počnu turniri i da počnemo da igramo, ali ovo jednostavno mora da se odradi. Ovo nam je baza koja će da nas "vozi" tokom svih pripremnih turnira i na samom Evrobasketu koji sledi. Nema šta da se priča, nema šta da se kuka...

S kime ste sada cimer?

- S Makijem, Milanom Mačvanom. Mi smo godinama zajedno, kao što je prošle godine bio čuveni tandem Pefi (Stefan Marković) i ja, sada Pefija nema, ali smo drugi tandem Milan Mačvan i ja. Slobodno mogu da kažem da smo kao porodica, veoma dobro se znamo, godinama smo odrastali zajedno, družimo se i van terena, druže se i naše porodice i to je za mene nešto prelepo. Za Milana svi znamo da je prav kao šina...

Jeste li vas dvojica glavni za atmosferu?

- Nema tu više nekoga ko je posebno zadužen za atmosferu, to je zadatak svih nas. Sale veoma dobro prenosi svoju energiju na nas, a mi koji smo tu već neko vreme, ove tri-četiri godine, možemo samo to da prenosimo na ove koji dolaze, iako i nema tu nekog iskakanja. Svi smo sličnih godina. Ponavljam: odrastali smo zajedno i znamo se vrlo dobro, to je naša velika prednost bila svih ovih godina, ta dobra atmosfera koju svi zajedno stvaramo. Svi se podržavamo i šalimo...

Kako se vi osećate, kakvo je zdravstveno stanje?

- Sve je u redu, neke stvari koje se dešavaju na pripremama su normalne. Neko dobije udarac u koleno, neko u rame... To su sve normalne stvari, da smo hteli da se bavimo nečim drugim sigurno ne bismo izabrali ovaj sport sa kontaktom. Nema tu puno kukanja, težih povreda nema, sve je OK i sve će se rešiti uz naš medicinski tim koji stalno stoji iza nas. Ti ljudi rade fenomenalan posao, ali ne samo oni nego i kondicioni treneri, koji su uvek tu za nas, spremni da izađu u susret kad god je potrebno, da pomognu šta god da treba, tako da sve funkcioniše veoma dobro.

Kina novo tržište

Otišli ste u Kinu, u isto vreme sa vama i mnogo NBA košarkaša i evroligaških asova, kako komentarišete toliki broj odlazaka na Daleki istok?

Jasno je da je tamo veliki novac i liga sve kvalitetnija, ali ipak Kina nije košarkaški centar sveta, nije čak ni na drugom mestu...

- Biće košarkaški centar. To je moj motiv. Otvara se tržište, kao što ste rekli, sve više američkih i evroligaških igrača odlazi tamo i to sigurno nije slučajno. Voleo bih da se tržište otvori još malo, da se promene pravila u Kini kojima su dozvoljena samo dva stranca po klubu. Daj bože da što više naših igrača ode tamo, jer je sigurno uvek dobro kada se otvori novo tržište i ja bih voleo da svi odu i uzmu novac i naprave dobre karijere i da tako otvorim put nekim ljudima. Za mene je, iskreno, Kina veliki izazov. Mislim da prošli put kada sam bio nisam dao sve što sam mogao. Nadam se da će se ovaj put to dogoditi.

Koliko će vam biti lakše zahvaljujući prvom boravku?

- Značiće mi to iskustvo mnogo. Biće mi daleko lakše, pošto je sada organizacija malo drugačija. Ne kažem da je ono bilo loše, ali tim u kojem sam bio nije bio baš najorganizovaniji. Sad je drugi tim, drugi trener, bliži našem mentalitetu. Tu je sa Balkana (Memi Bečirovič iz Slovenije, primedba F. S.) i mislim da sada znam u šta idem. Veoma sam otvoren čovek, spreman za bilo kakav vid novog izazova, ali uvek je lakše kada si već bio negde, pa ideš tamo gde ti je bar malo poznato.

Zajedničko odrastanje

Bili ste u timu 2014. kada je došao Sale i izvršena (r)evolucija, da li možete uporediti samopouzdanje i unutrašnji osećaj mira sada i pre tri godine?

- Može se reći da smo stekli samopouzdanje i unutrašnji mir, naročito zato što se mi nadgrađujemo svake godine. Kada je došla ta (r)evolucija prvo se moralo prilagoditi sistemu i novim ljudima. Sada nam je to sve već poznato, mnogo je lakše, funkcionišemo kao dobro podmazan mehanizam, mnogo nam manje vremena treba da uđemo u kretnje u igri... Mislim da, hvala bogu, imamo dosta vremena da se pripremimo. To je stručni štab dobro odmerio, mada je prošla godina pokazala da nam i nije potrebno mnogo vremena, funkcionisali smo veoma dobro posle samo deset dana priprema. Posle samo nadgrađuje, što se tiče mira i stabilnosti to nam dosta znači. Već nam je četvrta godina zajedno, znamo se dobro, a i pre toga smo se znali, po stoti put ponavljam da smo odrastali zajedno i sve to mnogo znači za grupnu dinamiku.

Šta je bilo sa bradom, zašto ste se obrijali?

- Mnogi je sada imaju, a ja sam čuveni kontraš. Da sam iznad toga, mogao sam da je ostavim i opet bih ja bio ja, ali hteo sam da osvežim izgled, da budem opet malo talentovan. Vidite da izgledam kao da mi je 16 godina... Šalim se malo, biće opet brada, to je nešto što sam želeo ceo život i nisam je nosio bez razloga tako da je reč o malom predahu, maloj pauzi, volim da menjam izgled...

Miroslav Raduljica ostao je onda dugo na terasi Granda. Želimo da verujemo da je smislio nove originalne blogove koje će objaviti, kao i da će sa drugarima za koje je očito vezan, napisati u Turskoj najsjajniju priču u karijeri.

Sam svoj lektor

Nekada ste pisali blogove, pišete li i dalje?

- Pišem, ali za sebe - kratko će Raduljica.

Hoćemo li moći da vidimo nešto od toga?

- Možda u memoarima, nasmejao se naš reprezentativac. Ako se nekad odlučim da ih objavim...

Objavite ih, sugerišemo.

- A nije još vreme. Još sam mali!

Kao svršeni profesor srpskog jezika i književnosti mogu vam reći da je to što ste pisali dosta dobro...

- Ponosan sam na to što mi niko ne radi lekturu, pošto veoma vodim računa o čuvanju našeg jezika i mislim da su moja dikcija i pisanje veoma dobri. Ponovo bih naglasio da mi niko nije radio lekturu. I kad neko hoće da mi uradi, ja kažem da ostavi to onako kako sam napisao. Ja sam sebi radim lekturu, a i drugima. Zovu me "lektor", nekad sam i dosadan, ali šta je jedan narod ako izgubi svoj jezik. Je li tako?

FOTO: V. SEKULIĆ
PREPORUČUJE KINU: Miroslav Raduljica