Kolo srpskih sestara - junakinje u ratu i miru (2): Srpkinje razumeše svoj zadatak
Bura na jugu
Prvo dobrotvorno udruženje žena na tlu Srbije bilo je Jevrejsko žensko društvo. Osnovano je 1874. u sefardskoj opštini s predsednicom Toni Azrijel. Isprva se najviše bavilo pomaganjem siromašnim i bolesnim devojkama da se udaju, pomagalo je i porodiljama.
Članica ovog društva bila je i Savka Subotić, potonja prva predsednica Kola srpskih sestara. Jevrejsko žensko društvo se vrlo brzo povezalo sa drugim udruženjima, a pre svega sa Beogradskim ženskim društvom.
Društvo "Kneginja Ljubica" osnovano je 1899. kako bi pomagalo crkve i manastire u Staroj Srbiji (Kosovu) i Makedoniji, jer su pravoslavni hramovi bili gotovo jedina mogućnost da se pomogne ugroženom srpskom življu.
Glavni cilj Društva "Kneginja Zorka" osnovanog 1924. u Beogradu, potom i na Cetinju, bilo je pomaganje narodnog podmlatka, naročito ratne siročadi, otvaranje škola i internata. Malo je poznato da su sve dobrotvorne organizacije, a naročito ženske, u svojim programima imale i emancipaciju srpskih žena, naročito u opismenjavanju i obrazovanju, što je otvorilo vrata Srpkinjama u prosvetne, privredne i naučne tokove zemlje, pa i u političke.
Kolo srpskih sestara osnovano je na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1903. godine u Beogradu, iz teške nužde: da pomogne svom narodu u južnoj Srbiji i Makedoniji posle tek propalog ustanka za oslobođenje.
"S proleća 1903. nastale su vrlo burne prilike u Staroj Srbiji i Maćedoniji, prilike koje su prethodile strašnom i krvavom ustanku maćedonskom", pisala je u listu "Vardar" Delfa Ivanić, jedna od osnivačica ovog ženskog rodoljubivog i milosrdnog udruženja, i njegova poslednja predsednica.
Otac Srpske majke
Dr Jovan Jovanović, šef ginekološkog odeljenja Državne bolnice, okupio je 1911. godine Beograđanke u Društvo Srpska majka kako bi se hitno smanjila smrtnost dece tako što će obučavati neuke majke o higijeni i materijalno pomagati siromašne porodilje. Zahvaljujući zalaganju vrednih članica, 1920. osnovan je i prvi Dispanzer za majku i dete u Srbiji, kao i obdanište za odojčad.
"Prvaci narodni bili su prvo zatvarani, pa onda udavljeni ili obešeni i zatim u more bačeni. Nije bilo doma iz koga jedan ili dvojica nisu bili u groznim turskim apsanama. Malo je porodica u kojima žensko čeljade nije bilo osramoćeno, gde bar jedan član nije bio ubijen... Ali nije srpsko pleme imalo da trpi samo od Turaka i Arnauta, njemu su isto toliko nahudili i braća-nebraća Bugari. U samom bitoljskom vilajetu bilo je 108 pogorelih sela, a po ustanku sa zemljom sravnjenih. Žene ostale bez drugova, nejač bez roditelja i hranitelja. Bilo je ranjenih i bolnih, umno obolelih, gladnih, žednih, golih i bosih. Poče narod emigrirati u Srbiju... Srpkinje iz slobodne Srbije, iz Prestonice, razumedoše svoj zadatak".
Kum Nušić
U stvaranju Kola okupila su se imena od najvećeg ugleda u Srbiji. Zamisao je potekla od slikarke Nadežde Petrović i nastavnice iz Skoplja, Delfe Ivanić, a kum je bio slavni komediograf Branislav Nušić. On je sa Deflinim suprugom Ivanom Ivanićem, diplomatom u Turskoj, napisao i statut Društva.
U statutu koji su sastavili Branislav Nušić i Ivan Ivanić, vicekonzul i konzul u Bitolju i Skoplju, stajalo je da će novo udruženje imati odbore po svim većim mestima Kraljevine Srbije, sa zadatkom da pruži što veću poomoć postradalom srpskom življu u Staroj Srbiji i Makedoniji, "a docnije, kad ojača, da se okrene i na drugu stranu, gde god ima porobljenog našeg naroda". Ivanić je predložio ime "Društvo srpskih sestara" i "Kolo Srpkinja", a Nušić ih je uobličio u konačan naziv.
Upravnica u 19. godini
Beogradsko žensko društvo, osnovano 1975, bilo je najstarije žensko udruženje kojem je od početka bio cilj da "vaspitava žensku omladinu za rad i samostalni život". Prva predsednica beogradskih humanitarki bila je Katarina Milovuk, a sa njom su se u istom poslu našle i mnoge ugledne Srpkinje. Javnost su o svom postojanju i radu obavestile putem "Srpskih novina" pozivajući sve gospođe i gospođice koje su želele da im se pridruže, da se jave "potpisanim osnivačicama". Rođena 1884. u Novom Sadu, Katarina Milovuk je bila jedna od prvih univerzitetski obrazovanih Srpkinja. Pošto je u Odesi položila pedagoški državni ispit, došla je u Beograd i sa 19 godina postala upravnica Više ženske škole. Prevodila je sa ruskog, francuskog, engleskog i nemačkog jezika. Objavila je tri didaktička udžbenika i bila osnivačica prvog ženskog časopisa "Domaćica", a u ratovima koje je Srbija vodila 1876. i 1885. učestvovala je kao bolničarka.