Kolo srpskih sestara - junakinje u ratu i miru (1): Srpskoj sirotinji na usluzi
U doba osnivanja nove države, srpska žena je još dugo bila samo ono što joj je tradicija nalagala: majka, supruga i domaćica.
Za Miloševim stolom
O njenom položaju je slikovito pisao čuveni etnograf Tihomir Đorđević: "Vođi naših ustanika u početku 19. veka, iako su uspeli da se popnu do najviših položaja u zemlji, u pogledu kućnoga reda i odnosa prema ženi ostali su onakvi kakva je bila i masa narodna iz koje su ponikli.
Hajduk Veljko, koji je od Rusa bio primio mnoge običaje - jesti sa stola, strići kosu, nositi maramu oko vrata, piti punč, mrsiti, igrati karata - nije hteo od njih da primi da ženu posadi sa sobom za astal, nego je ona morala sa njegovim snahama poljevati gostima da se umivaju, donositi jelo, dvoriti i tanjire menjati." Tek 1834. knez Miloš je naredio da i kneginja Ljubica sedi za njegovim stolom pri jelu, ali samo kad nema gostiju i nisu svečane prilike. Trebalo je da prođe još četiri godine da bi i druge žene sele za trpezu za kojom je bio i knez Miloš i njihovi muževi, piše Đorđević.
Pošto je rađanje dece i vođenje kućnih poslova za siromašnu državu i njeno još malobrojno stanovništvo bilo zadatak od nacionalnog interesa, vremenom se i položaj žene u porodici menjao nabolje. Srpkinja se uzdizala do "domaćice koja suvereno vlada porodičnim domom" navode hroničari: ona je organizovala rad u kući, izdavala naređenja deci, posluzi, šegrtima, pa i kalfama, zamenjivala supruga kada je bio odsutan. Tako je postala važna dužnost "muža da poučava suprugu, poštuje je, podupire i štiti njen autoritet".
Evropa stiže na Balkan
U drugoj polovini 19. veka počele su da se javljaju i žene koje su dobijale zaposlenje u državnoj službi. Srbija se okretala Evropi, a u njoj su, u okviru mnogih društvenih promena koje je donela Francuska revolucija od 1789. godine, pojavile i ideje o promeni položaja žene. Započela je duga i teška borba za osnovna prava kao što su školovanje i zaposlenje, koje su vodile u ekonomsku samostalnost i sticanje političkih prava žena.
Talas "ženskog pitanja" zapljusnuo je i Kneževinu Srbiju. U njoj su uoči 20. veka osnovana prva ženska društva sa humanitarnim i prosvetiteljskim programima. Ženski pokret u Srbiji imao je i važnu osobenost. Bila je to snažna nacionalna usmerenost, koja se ispoljavala u pomaganju srpskog naroda van Kneževine u njegovoj borbi za oslobođenje od turske i austrijske čizme.
Građanska udruženja, koja su počela da se razvijaju u Srbiji od polovine 19. veka, u početku su se zasnivala isključivo na požrtvovanju pojedinaca koji su osetili obavezu da priskoče u pomoć svuda gde je mlada država bila nemoćna.
Najpre se nastojalo da se prosveti što veći broj dece, naročito ženske, a onda i odraslih ljudi. Napredni umovi su razumeli da je društvo moglo postati moderno samo ako se stara o vaspitanju i obrazovanju potomstva. Ta društva su se vremenom omasovljavala i prerasla u opšti pokret koji je najveću ulogu odigrao u najtežim danima za srpski narod, tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, a naročito po njegovom okončanju.
Potraga za bistrom decom
Rad dobrotvornih organizacija razvio se dotle da je postao obeležje celog srpskog poretka - do Drugog svetskog rata delovalo je 88 društava. Ona su preuzimala veliki deo socijalnih poslova koje su na razvijenom Zapadu bile obaveza države.
Udruženje vaskrslo iz pepela
Nepravdom jednog vremena prećutana su mnoga herojska razdoblja u istoriji srpskog naroda. Tako se Kolo srpskih sestara, osnovano 1903, godine, sa članicama koje su stekle naslov junakinja u ratu i miru, već od polovine istog veka više nije pominjalo. U susret 115. godišnjici od osnivanja, "Vesti" objavljuju priču o ovom čuvenom ženskom patriotskom i dobrotvornom udruženju.
Bolje nisu prošla ni druga društva sličnog programa osnovana krajem 19. i početkom 20. veka. Nije se govorilo ni o zadužbinarima i drugim velikim dobrotvorima koji su celokupnu imovinu zaveštali narodu za podizanje bolnica, pomoć siromašnima i nezbrinutima, đacima za stipendije. Na sreću, sačuvana živa sećanja i nešto pisanih izvora oteli su Kolo od zaborava na koje je ono trebalo da bude osuđeno još od prve zabrane rada tokom nacističke okupacije Jugoslavije. Dokumenti i vredne fotografije naročito su sabrani u knjigama "Kolo srpskih sestara Požarevac" i "Kolo srpskih sestara i kraljica Marija". Zahvaljujući rodoljubivim ženama u Beogradu, rad Kola srpskih sestara obnovljen je 1990. prema načelima prvobitnog udruženja, a Kolo je i danas aktivno i u dijaspori.
Pomagala se gradska sirotinja, a na selu radilo na traženju i školovanju bistre i talentovane dece. U svemu tome su se posebno izdvajali Društvo Svetog Save, osnovano 1886, zatim nešto mlađe Društvo Kralj Dečanski, Srpsko privredno društvo Privrednik, a posle Prvog svetskog rata i Društvo za zaštitu jugoslovenske dece.