Leto u mom zavičaju: Duša željna otadžbine
Savetina snaha koju je "volela kao svoje dete", umrla je 2009. od raka, prerano, u 26. godini. Sin radi kao vozač autobusa i nikad nije imao mnogo slobodnog vremena, a u međuvremenu se oženio Nemicom, pa su tako deca prećutnim sporazumom ostala sa bakom.
Saveta je pune 43 godine u Berlinu. Ona i suprug su držali 24 godine imbis (kiosk) u Berlinu i sada su oboje penzioneri.
Poreklom su iz Beograda i sagradili su kuću u Stublinama, iza Obrenovca prema Ubu, sa namerom da starost provedu u domovini. Međutim, sudbina je preko noći promenila planove.
- Kad su nam sin i kćerka bili mali, radili smo i planirali da se vratimo. Onda se zaratilo, pa smo ostali, a deca su porasla i venčala se. Otišla bih sa dedom sutra i nikad se ne bih vratila, ali ne mogu zbog ove dečice.
Želim da ih iškolujem, jer su vrlo pametni i dobri đaci, želim da budu dobra deca, blagosloveni i da ih odozgo vidi njihova pokojna majka - odlučna je Saveta.
Ovog leta, naravno, kao i svih ranijih godina sa dedom i "njenim pilićima" ide u Srbiju. Tamo, kaže, "nema ništa što ne voli".
- Još od granice bih prvo poljubila zemlju, pa tek onda pošla kući. Ovde ne volim. Ništa ne valja ovde. Ovaj nemački mentalitet ne mogu da izdržim, ali tu moram da budem zbog dece - kaže Saveta.
U Srbiji je sve lakše
Na primedbu da se mnogi u Srbiji žale na loš standard i uslove života, na skupoću i male plate, i da tolikih problema ipak Nemci nemaju, ova 64-godišnjakinja poručuje:
- Ako hoće da nešto radi u Srbiji, da ima voćarnik i kokoške, taj će i imati.
Radmila sa snahom Gordanom i prijateljicom Danicom Matokanović
Umesto prozaičnih priča o vrućini, gužvama na granici, haosu i birokratiji, penzionerka Radmila Petrović (77) iz Berlina okrenula je stvari na emocije i ono zbog čega se uvek zaplače kad ode u zavičaj.
Poreklom iz Lešnice koja leži između Šapca i Loznice, ova vitalna penzionerka kaže da u rodni kraj odlazi "s vremena na vreme", jer otkako joj je kćerka umrla pre osam godina, uglavnom leti ostaje u Berlinu, ali ipak ide svake druge godine da obiđe grobove najmilijih.
U Nemačku je došla davne 1969. i ostala punih 48 godina, a na pitanje šta voli, a šta joj najviše smeta kad ode u rodni kraj, Radmila sa suzama u očima kaže:
- Najviše me boli kad odem u Srbiju i pogledam našu crkvu u Lešnici kako je nesređena i siromašna, jer nema ko da je pomaže!
Radmila je omiljena među našim ljudima koji redovno dolaze u crkvu u Tempelhofu, i stalno je u društvu sa bivšom snahom Gordanom, koju "uvek stavlja na prvo mesto jer je žena za primer", kako kaže. To što više njen sin i ona nisu zajedno nije uticalo da ne ostanu prijatelji i nastave da brinu jedno o drugom, što je retkost, kao što je sigurno retkost pronaći svekrvu kao što je Radmila.
Ima troje odraslih unuka - Peđu, Vanju i Marsela, koji žive u Berlinu i imaju nemačko državljanstvo.
Njen 60-godišnji sin odlazi svake godine u Beograd na odmor jer tamo ima stan, dok unuci u Srbiju idu "kako-kad" i "kad imaju volju", kaže baka Radmila.
Peđa se upravo ovih dana sprema da ide u Beograd, tako da je veza sa Srbijom i u trećoj generaciji još jaka.
Smatra da su vreme i život u Nemačkoj učinili svoje, i da su postali pomalo stranci ili joj se bar čini da ih tako drugi gledaju.
- Ipak smo mi ovde godinama, a tamo kad odemo kažu: "Naši Nemci dolaze!"
Jaz između bogatih i siromašnih
Umesto da joj smeta sve ono što prosečnog dijasporca nervira, Radmila vidi problem u nečem sasvim drugom - u sve većem jazu između bogatih i siromašnih u Srbiji.
- Gledam neke ljude koji žive bolje od onih siromašnih i pružaju sebi više nego što treba, dok siromašni nemaju. To me boli u duši.