Porodica iz Pariza najsrećnija u otadžbini: Mitrovići umor leče u Srbiji
Snežana je rođenjem Parižanka. Prijavila je:
- Peđa je moj čovek, a imamo i sina Stefana (19), u vojsci je.
Mitrovići će prvo kod babe i dede u Vrnjačku Banju, sigurno će i do Novog Sada.
- U planovima je i Grčka, na Krfu je najlepše - dodaje Snežana.
Lepše druženje
- Imam super društvo u Francuskoj, kao i u Srbiji. A kad stavim sve na vagu, jeste, tamo se lepše druže, veća je sloboda, deca mogu sama da izlaze, tamo se svako oseća svoj na svome. Mi porodično uvek idemo u Srbiju, to nas godinama vuče i nadam se da će večno trajati - monolog je mlađane Kristine.
Na to poče da razrađuje:
- Na Jadranskom moru sam bila samo jedanput, a iskreno da priznam, mene Hrvatska mnogo ne privlači. Moj suprug je odrastao u Hrvatskoj, sve mu je tamo poznato, eto, hoće nešto novo.
U to novo Mitrovići krenu kolima, a deca avionom. To se zove poštena porodična raspodela.
- Nas dvoje na putu stajemo, prenoćimo u Austriji, ne žurimo a nažalost, gužva se ne može izbeći. Kako drugima, tako i nama - razrađuje Snežana.
Svi nas paze
Kao i na Zapadu, ni u Srbiji nema džabaluka. A može li se, je li skupo? Snežana se brzinski u glavi preračunava:
- Zavisi. Moji su rodom iz Svilajnca, čini mi se da je tamo skuplje nego u Vrnjačkoj Banji i Novom Sadu. Ipak moram istaći da se u Srbiji lepo živi. E, kako se tamo odmorim! Cele godine radiš, jedva dočekaš zasluženi odmor. Onda nas tamo svi paze, pa nekako ispada da tokom odmora svi rade za nas.
Ne može se opisati njihova sreća kad stignu u maticu.
- E što tamo uživamo! Obilazimo porodicu, upoznajemo i "ponavljamo" restorane, odskitamo do novih mesta, uvek iskoči nešto prijatno, neočekivano, uzbudljivo, nezaboravno.
U tim krajevima mora da se primiri i stomačna nostalgija, pa su na tom planu Mitrovići veoma angažovani.
- Najviše volimo roštilj, mnogo dobro miriše, niz grlo ide u slast, a moj muž više voli praseće pečenje.
Lazar se vrpolji, ljut je što i u ovom trenutku nije po njegovom, ne slušaju ga, dok je vatrena lepotica Kristina, tokom fotografisanja, spremna i na poziranja. I ovo je ozbiljno izjavila:
- Ja bih u Pariz donela celu bivšu Jugoslaviju, a odavde bih tamo ponela Ajfelovu kulu, pa bih se popela na njen vrh i gledala celu Jugoslaviju.
Upitasmo da li bi mogla da živi u Srbiji? Nije dugo razmišljala:
- Mogla bih, ali bi me vukla nostalgija za francuskom kuhinjom.
E, to je slika smene generacija: dok stariji Mitrovići sanjaju o prasencetu i srpskom roštilju, mlađanima su draži kroasani, krok-mesjei, bifteci, torte od sira, čokoladni fondani... Svako vreme piše i briše.