Trninići iz Francuske ne mogu bez Arilja: Lepi i ljudi i hrana
- Čuj, gde ćemo? Pa, tamo, odakle smo - sažeto formuliše porodica Trninić, nekad beogradska, a kako prijavljuju, 20 i kusur godina žitelji Garž le Gonesa.
- Svakako u Srbiju! U Arilje. Kod Ljiljane, Jovana i Nade, niko se ne veseli susretu s nama kao naše "starine". Za njih od unučadi nema vrednijeg blaga - opisuje Jasmina.
Uz nju je suprug Vladimir, a prate ih tri lepotice Nina (21), Jelena (17) i Katarina (12).
- U Arilju je lepa priroda. Reka osvežava. Eno, ima i kasnih malina. A tek kako su lepi ljudi! Uh, i hrana! Svaki dan i svuda je domaća, svejedno jede li se kod kuće ili u restoranu. Samo kad pomislim na lepinje sa kajmakom i pretopom, to je ono kad se u vruću mast umoči lepinja, a nadogradi kajmakom. Može i sa kajganom. A...uuu što miriše! - otplovi Jasmina sve do rodne grude, mašta joj se uskovitla.
Dijaspora olakšava život
Onako, uzgred, Jasmina je dodala da njena majka ima kuću, penziju malu, jedva podmiri troškove lekova.
- Mnogo je lakše onome koji ima nekoga u dijaspori, bar da mu plati struju.
A tamo skupo.
- Ma, nije! Tamo je sve divno, uostalom, uživanje mora da se plati - kaže Jasmina.
Njen Vladimir sluša i čini se kao da se svakim delom tela pretače u maticu.
- Sednemo u kola, pa do reke, do prijatelja... Hej, otvoren novi put do Čačka, super! Planiramo i do mora, do Grčke, ako nađemo aranžman - konstruiše glava porodice.
Nina se u to ne uključuje, porodici je odlučno saopštila da ima svoje planove, sama će da kroji svoju letnju šemu, punoletna je, roditelji dozvoliše.
Pevaju i na granici
- Tamo, u onim našim krajevima, volimo da zapevamo. Sevdalinke u srce diraju. Pevamo i dok na granici savladavamo dugo čekanje. Za to treba strpljenja. Sreća, moj muž je otkrio dva-tri alternativna prelaza. Je li, ja sad mogu reći: "Baš sam srećna što sam se za njega udala" - u vedrom raspoloženju zaključuje Jasmina, a Vladimiru se "brk smeši", onako golem samo što ne poleti.
A ima li u svim ovim odmorno-letnjim programima i primesa krize? Najstariji Trniniću ispališe kao iz topa:
- I dalje se debelo oseća. Znate, u našim godinama svi kukaju, a bude da nam na jedno uvo uđe, a iz drugog izađe. Mora se živeti i uživati, naučili smo i da se rastežemo. Ipak, ne mogu, a da ne primetim da je tamo mnogo gladnih, to me rastužuje - razrađuje Jasmina i ubrza pokrete ruke, kao da lepezom razmahuje sve te poružne misli.
Njihov gradić Garž le Gones je daleko predgrađe Pariza, u departmanu Dolina oaze, lepo je tamo, ljudi pitomi, može se i tu letovati, što Trninićima ne pada na pamet, ne bi oni ni za šta na svetu propustili svoje Arilje i voljenu Srbiju.