"Vesti" u Nemačkoj: Hasko, neka ti Gospod vrati
Ove lepe i tople reči podelio je, nedavno, sa svojim vernicima u crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg u frankfurtskom naselju Galus ali i putem društvenih mreža, protojerej Simon Turkić.
"Vesti" su se, ipak, potrudile da saznaju identitet plemenitog čoveka i njegovu priču podele sa svojim vernim čitaocima.
Poznati donator
Ovo nije prva, a sigurno ni poslednja humanitarna akcija Haska Hasanovića. Ime njegovog preduzeća već se više puta pojavljivalo među donatorima u akcijama koje je naš list putem stalne rubrike "Humanitarni most" sprovodi za nevoljnike u otadžbini.
Hasko Hasanović (50) već više od 20 godina vlasnik je uspešnog građevinskog preduzeća Dubnica Bau, koje je nazvao po svom rodnom selu u Sandžaku iz kojeg je, preko Beograda, 90-ih godina prošlog veka, stigao u Frankfurt. Trenutno zapošljava više od 250 radnika iz bivše Juge i to kroz osmeh posebno naglašava dok sedimo u njegovoj skromnoj kancelariji u Floersheimer Str. 23 u Frankfurtu. Ne dozvoljava da ga fotografišemo, "nisam fotogeničan", kaže, a vidi se da mu posebno i ne prija medijska popularnost ovim povodom. Škrt je na rečima pa ih moramo "kleštima izvlačiti".
- Nekoliko dana pre nego je umro, taj čovek je, kojeg inače nisam poznavao, igrom sudbine, pao upravo ovde na ulici, u blizini mog biroa. Video sam to kroz izlog i sa par kolega koji su se tu zatekli uneli smo ga ovde i on se osvestio. Saznao sam da se zove Žarko Petraković (36) i da je rodom iz Obrenovca. Nije dozvolio da zovemo hitnu pomoć. Sada, nakon svega, pretpostavljam da nije ovde bio zdravstveno osiguran pa se bojao da neće imati novca iz svog džepa da plati uslugu lekara. Ubedio nas je da je to bila samo trenutna slabost i ubrzo je otišao. Bila je to po njega kobna odluka jer smo nekoliko dana kasnije čuli da je, nažalost, preminuo - priča nam Hasanović.
Ispostavilo se da nesrećni čovek ima u Frankfurtu tetku, koja je nekoliko dana nakon njegove smrti, sva očajna zbog smrti sestrića, došla u biro firme Dubnica Bau moleći za pomoć.
- Ucveljena žena, i sama slabog imovnog stanja, nije imala novac da se telo sestrića prebaci u Srbiju i dostojno sahrani. Priložio sam iz kase 460 evra i sproveo akciju među mojim radnicima koji su angažovani na "bauštelama" širom Frankfurta. Sve su to građevinci koji teškim radom zarađuju koru hleba, ali svako je priložio koliko je mogao. Tako smo vrlo brzo prikupili potrebnu sumu koju sam potom predao ocu Simonu - priča nam Hasanović ističući da to što je uradio ne smatra ničim posebnim i da se pomoć u nevolji, valjda, podrazumeva.
Ovaj tekst počeli smo sa rečima protojereja Simona Turkića pa ga, umesto zaključka, i završavamo: "Draga braćo i sestre, u današnje vreme kada duvaju neki vetrovi sa istih onih strana kao devedesetih godina prošlog veka, ovakvi primeri su potrebni! Primeri ljudi, a ne neljudi! Primeri koji nas uče da budemo mirni, ljubazni i dobri. Koji nam pokazuju da nam je Bog otac svima i da samo činjenjem dela ljubavi prema svima i svakome zaslužujemo milost i spasenje od Boga. Ovim putem pozdravljamo poštovanog gospodina i brata i poručujem iz dubine srca: Hvala! I svi, bez obzira na naciju i veru, svi budimo ljudi a nikada neljudi"!