Bosanac proslavio "Mitu bekriju"

Ne postoji dete koje nije uživalo u čuvenim taktovima njegove kompozicije "Vuče, vuče, bubo lenja". Čuveni song "Još jedan prođe dan" iz odjavne špice popularne serije "Pozorište u kući" nosi njegov potpis, kao i muzika u seriji "Kamiondžije".

Bekstvo od ustaša

- Rođen sam 1932. u Mrkonjić Gradu, blizu Banjaluke. To je jedno lepo planinsko mesto, prava čarolija. Rastao sam u poznatoj, uvaženoj trgovačkoj porodici. Moj deda je bio trgovac i poslanik u Narodnoj skupštini. Odrastao sam uz osam godina stariju sestru. Otac je bio državni službenik, pa su ga često premeštali, tako da smo živeli i u Prijedoru i Sanskom Mostu gde nas je zatekao rat 1941. Do tada, imao sam divno detinjstvo. Rat je bio strašan, ubijanje i progon na sve strane. Bežeći od ustaškog terora, stigli smo prvo u Beograd, gde smo proveli godinu dana. Bila je to teška godina okupacije, nemaštine. Po nagovoru jednog prijatelja, 1942. smo se preselili u Valjevo gde smo ostali četiri godine.

- Muzičku žicu sam nasledio od oca. On je lepo pevao i svirao je tamburicu u lokalnom orkestru. I moja sestra je povukla od njega divan glas. Još u ranoj mladosti, sa četiri i po godine pevao sam na porodičnim događajima. Bio sam vrlo slobodno dete, a kasnije sam izgubio tu slobodu. Uvek sam imao malo tremu kada nastupam. Imao sam lep glas i znao sam te stare narodne i gradske pesme koje je moj otac pevao, a ja od njega učio. U Valjevu sam sa desetak godina počeo da sviram harmoniku kod jednog lokalnog harmonikaša. Od ujaka iz Beograda sam dobio takozvanu honericu, harmoniku sa 80 basova. Onda je došlo oslobođenje i 1945. smo se vratili u Bosnu. Živeli smo u Jajcu, gde sam imao divne drugove. Ali, tamo nije bilo gimnazije, pa sam u Travniku išao u gimnaziju dve godine. Međutim, u Travniku nije bilo muzičke škole, pa sam prešao u Banjaluku, gde sam završio gimnaziju. Imao sam 16 godina, svirao sam klavir, školovao glas. I tada sam nastupao u školskim priredbama.

Turneje po Evropi

- U Beograd sam došao posle gimnazije, na studije. Roditelji su mi rekli da nastavim da idem u muzičku školu, ali da upišem nešto sigurnije. Sa muzikom se nikad ne zna hoće li biti uspešno. Tako sam upisao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, gde sam diplomirao. Paralelno sam nastavio muzičko obrazovanje, prvo u muzičkoj školi "Stanković" a kasnije sam prešao u "Josip Slavenski" koja je bila pri Muzičkoj akademiji. U to vreme razonoda je bio bioskop, košarka na Kalemegdanu... Kada sam diplomirao na Filozofskom fakultetu, bio sam u dilemi šta dalje. Otišao sam da služim vojsku u Nišu i iz tog perioda nosim veoma lepa sećanja. Kada sam se 1956. vratio, upisao sam redovno Muzičku akademiju. Brinuo sam kako ću se izdržavati, jer je otac bio službenik i imao je malu platu. Stanovao sam kod tetke na Crvenom krstu. I onda sam se, uz pomoć starije sestre, zaposlio u Osnovnoj školi "Goce Delčev" u Zemunu, kao profesor muzičkog. Proveo sam tu godinu dana.

- Dok sam radio u školi, konkurisao sam i za Hor Radio Beograda. Tenori su uvek bili traženi. Primio me je dirigent Bora Simić. Četiri godine sam proveo u tom horu, što je za moj umetnički razvoj bilo vrlo značajno. Posle godinu dana odlučio sam da napustim školu i posvetim se samo pevanju. Hor je mnogo snimao, putovao... Imali smo divne turneje po zemlji i inostranstvu. Video sam Pariz, Milano, mnoge lepe zemlje, što je u to vreme bio događaj, otići i videti malo sveta.

- Želeo sam 1958. da postanem solista i primili su me. Pevao sam italijansku zabavnu muziku koja je odgovarala mom glasu. Napravio sam snimke starih bosanskih pesama sa narodnim orkestrom. Imao sam par emisija sa orkestrima Đorđa Karaklajića i Vlastimira Pavlovića Carevca. Nastupao sam na koncertima u Domu sindikata. Ljudi koji su vodili muzički program Radio Beograda su me uvrstili u ekipu za festival u Opatiji. Stekao sam nova poznanstva. Bilo je to nezaboravno. Jednu sam pesmu pevao kao solo pevač, jednu u duetu sa Nadom Knežević. To je bilo lepo primljeno od publike i tako je počela moja pevačka karijera.

Vranje kao inspiracija

- Krenuli su koncerti i turneje, a spremajući se za nove nastupe, osetio sam neki nagon da i sam komponujem. Prva ploča je izašla 1961, a onda sam se pripremao za Beogradsko proleće, koje je bilo značajno za mene kao pevača i kao autora. Bio je to veliki festival i lepo vreme naše zabavne muzike. Radilo se studiozno, nije mogao svako da muzicira. Kompozicija "Anđelina" je osvojila prvu nagradu i žirija i publike, što mi je otvorilo nova vrata. Snimio sam drugu ploču, počeo da komponujem za druge pevače, a onda se dogodilo da sam upoznao jednu mladu, lepu, pametnu studentkinju tehnologije, Jelisavetu. Zbližili smo se i posle pola godine veze smo se venčali 1965. Godinu dana kasnije, rodio mi se sin Vladimir.

- Jedan kolega me je podstakao da napišem vranjansku pesmu, jer takva nedostaje našoj muzičkoj sceni. Nastala je pesma "Mito bekrijo". Motivisala me je Koštana, Bora Stanković... Komponovanje je išlo lakše, a oko teksta sam konsultovao kolegu Mileta Božića, koji je rodom sa juga Srbije. On mi je pomogao da zvuči verodostojno.- Ja sam onda počeo manje da pevam i imao sam želju da kao porodičan čovek potražim neki posao muzičkog urednika, jer je posao slobodnog umetnika nesiguran. Počeo sam da radim u Radio Beogradu kao saradnik u redakciji zabavne muzike. Pokazao sam se kao vredan i dobar urednik, meni se to dopadalo, bio je to dinamičan posao. Televizija Beograd je bila u usponu i tu se slivalo sve što je valjalo u muzici. Tako me je televizija obuzela. Povukao sam se iz pevanja jer me je kompozicija obuzimala. Slao sam pesme na festivale lepe nove narodne muzike, koja je svoju inspiraciju tražila u muzičkoj tradiciji.

Dostojan naslednik

- Dok sam stvarao pesmu, pred očima mi je bila Vasilija Radojičić i znao sam da će ona to otpevati. Pesma je izvorno nastala za festival Raspevana jesen, međutim, pošto je Vasilija imala udes i nije mogla da nastupi, pesmu sam sačuvao, pa je ona to otpevala na Beogradskom saboru. Nisam očekivao toliku popularnost. Pesma se, zapravo, i nije zvala "Mito bekrijo", nego "Zašto dušo ne dođeš", ali narod ju je preimenovao i danas je svi tako prepoznaju. Srce mi je puno kada čujem tu pesmu. To je nešto što je ostalo iza mene. Mnogi ne znaju da sam ja to napisao, misle da je to neka stara narodna pesma. Vasilija je stalno govorila da je ta pesma i moja i njena lična karta.

- Sin je moj muzički naslednik. On je od detinjstva voleo muziku. Sa šest godina, moja supruga je insistirala da krene da se muzički obrazuje. Jedna profesorka klavira mu je držala časove. Posle toga je upisao osnovnu muzičku školu za klavir. Kada je trebalo da pođe u srednju, nije želeo da vežba i rekao je da ga muzika ne interesuje, već elektrotehnika. Nisam želeo da ga teram da se bavi muzikom, iako je talentovan, pa je upisao Elektrotehnički fakultet koji je i završio. Međutim, već pred kraj srednje škole je počeo da svira. Imao je neku svoju grupu, tražio je da mu kupim sintisajzer. Posle u otišao u vojsku, gde je svirao u tamošnjem orkestu. Počeo je da komponuje. Od muzike jednostavno nije mogao pobeći.

- Danas uživam sa svojom suprugom, odlazimo u vikendicu gde se družimo s unukom. Ona je isto volela muziku, čak zna više starih narodnih pesama od mene, a i peva lepo. Volim da čujem pesmu "Devojko mala" koja me podseća na lepu mladost...