Razočaran u svet i žene

 Bio je gimnazijski profesor crtanja u Kragujevcu, Jagodini, i, konačno, u prestonici, gde je, već pred kraj života i bolestan od grudobolje, dobio posao korektora u Državnoj štampariji.

Putešestvija Đurina bila su ispunjena stalnim razočaranjima u svet, u ljude, a naročito u žene. Mir je tražio svuda, čak i među manastirskim iskušenicima, ili u prirodi, gde su mu ptice jedini rod i prijatelji.

Ipak, pravu utehu je nalazio samo u svojoj umetnosti, slikarstvu i poeziji.

Bilo da je pevao rodoljubivo i ljubavno, pripovedao satirično ili pisao drame u herojsko-romantičarskom duhu, njegovo pisanje je uvek bilo grmljavina neba, huk valova, plamen požara, vapaj napaćene duše, odjek neostvarene ljubavi.

Živeo je u zemlji koju je neizmerno voleo, i u sredinama koje je isto toliko mrzeo. Jadao se: "Zlo je, majko, među ljudima." Sva njegova poezija je potekla iz ličnog doživljaja, a ljubavna najviše.

Kao u rečima, izuzetno nadaren bio je i sa slikarskom četkicom. Tu je naročito uspešan bio njegov "kikindski period", koji će mu i život preokrenuti.