Ime po svecu

U pravoslavnom svetu prvo ime mu daje sveštenik odmah po rođenju, kada mu sveti vodicu za molitvu. U Hercegovini, naročito u većim gradovima poput Mostara, tom prilikom je mališan dobijao ime sveca koji se slavi na dan njegovog rođenja. Tako je bilo i u nekim drugim, susednim krajevima.

Nešto južnije, u Boki Kotorskoj, običaj je da sutradan po rođenju "pop mora doći kući da u njoj zakrsti vodicu, i š njom o(š)kropi rodilju i dijete i svu kuću". Pritom predkrštenju sveštenik upita detinjeg oca koje će ime detetu nadenuti, a ovaj obično daje ime svoga oca, da bi se ono očuvalo u porodici. "Ako se dijete rodi na kakav svečani dan, onog sveca ime mu nadjenu, na primjer na Đurđevdan - Đuro, na Nikoljdan - Niko, na Petrovdan - Pero. Govori se: Neka mu bude tako ime, sam ga je sobom donio! Ako otac neće ni ime svog oca, ni sveca, odgovoriće svešteniku: 'Stavljaj, pope, kako ti znaš da je najpriličnije", zapisali su istraživači.

Ali ime koje će dete nositi celog života daje i kod pravoslavaca i kod katolika kršteni kum, prilikom svečanog krštenja u crkvi. U vremenima kada je kumstvo bilo ne samo čast, nego i obaveza koja se ne odbija (u Bosanskoj Krajini i danas govore: "Ako si jednu nogu obuo, a druge nijesi, pa te pozovu na kumstvo, hajde bosonog!"), decu je obično krstio isti čovek koji je venčao njihove roditelje. Kako je kumstvo prelazilo sa jednog kolena na drugo među porodicama, dešavalo se da su, zbog seoba, kumovi odlazili vrlo daleko, ali se ni u takvim slučajevima staro kumstvo nije napuštalo. Zato je ponekad bilo potrebno i nekoliko dana da neko iz kuće novorođenčeta ode da pozove kuma, i da se sa njim vrati.

Retko se dešavalo da se kumovi oko nečega zavade, jer je uvreda ili šteta napravljena kumu težak greh. Oni bi se menjali samo ako su deca koju je krštavao umirala, ili kad su se rađala samo ženska deca. Obično su nekad kumovi bili samo muškarci, a žene samo u iznimnim prilikama. U narodu se takođe veoma pazilo da dete ne umre nekršteno, jer se to smatralo teškim grehom.