Budućnost evra u magli
Odmah su se oglasile zemlje van zone evra, koje strahuju da bi jačanje zajednice 19 država sa zajedničkom monetom evro automatski dovelo do "rašivanja" Unije na bar dva kruga. Poljski dnevnik "Gazeta viboršča" piše da postoji opasnost da se u budućnosti novac iz zajedničkog budžeta Evropske unije odliva u budući budžet evro-zone .
Rasprava kao "minsko polje"
Poljska je zabrinuta jer je upravo ona, pored Mađarske, glavni primalac fondova iz budžeta EU.
Bankrot bi potresao Bundesbanku
S druge strane i Nemačka je pred rebusom: kako sprečiti monetarnu katastrofu ukoliko ne bude mogla da naplati sve veća i sve rizičnija potraživanja od Grčke, Italije, Španije i Portugala? Ukoliko bi Grčka i Italija ušle u bankrot, to bi potreslo centralnu nemačku Bundesbanku. Krajem prošle godine predsednik udruženja poslodavaca Nemačke izjavio je da bi rizična potraživanja Nemačke mogla da dostignu astronomsku sumu od bilion milijardi evra.
Zemlje EU van zone evra u velikom su strahu, iako je Evropska komisija vrlo oprezno saopštila svoja "razmišljanja o budućnosti evro-zone". Komisija vrlo dobro zna da je ulazak u raspravu o budućnosti zone evra za nju u političkom smislu "minsko polje", jer Berlin i Pariz nemaju istu viziju evropske monetarne unije. Uz to, obe zemlje su pred parlamentarnim izborima.
Novi francuski predsednik Emanuel Makron zagovara stvaranje ministarstva finansija evro-zone sa ovlašćenjem da se zadužuje i da ubira poreze. On takođe zagovara ustanovljavanje zajedničke zaštite bankarskih depozita i osiguranje za nezaposlenost, kao i poseban parlament evro-zone.
Mnogi u Nemačkoj, kao na primer ekonomista Hans Verner Sin, podozrevaju da je cilj Makrona da ovakva zona evra služi podržavanju francuske ekonomije na račun drugih. Nije ni čudo što je nemački "Bild" sve ovo pojednostavio i povodom izbora Makrona za francuskog predsednika objavio naslov "Koliko će nas on koštati?"
Svi dugovi u istoj korpi
Evropska komisija zato uopšte nije ni pomenula evro-bonove. Njih bi, po francuskoj zamisli, zajednički mogle da emituju države članice zone evra. Ovo bi zapravo značilo stavljanje svih dugovanja članica evro-zone u istu korpu. Od Nemačke bi na primer moglo da se traži da bude garant za italijanske ili francuske dugove.
Nemačka, Holandija i Finska za sada neće ni da čuju za ujedinjenje dugova. One zato nastavljaju da zahtevaju sprovođenje politike štednje, koja bi javne dugove zemalja članica svela ispod tri odsto BDP-a (ukupnog društvenog proizvoda) kako to propisuje pakt o finansijskoj stabilnosti EU. Cela priča je time složenija, što upravo Francuska, koja je glavni inicijator integracije evro-zone, ima javni dug iznad tri odsto, bez izgleda da ga iduće godine snizi na propisani nivo.