Sav rod darovao bolesnoj deci
Na ovaj korak se odlučio nakon što je prethodnog dana kompanija Delez Srbija, koja je vlasnik nekoliko maloprodajnih lanaca u zemlji, najpre u prepodnevnim satima od njega poručila 1,5 tonu tikvica, da bi posle podne porudžbinu otkazala.
- Kada sam dobio porudžinu, Delez je trebalo da plati deset dinara po kilogramu u gajbama, ali su javili da im ipak ne treba. U međuvremenu sam dobio ponudu da prepakujem u druge gajbe i dam po sedam dinara, ali nisam hteo, hoću da podelim narodu. Mnogo sam uložio u proizvodnju, pod tikvicama u plastenicima imam pola hektara, a da se naseče tona i po potrebno je četiri čoveka. Po čoveku se plaća 2.000 dinara, znači ukupno 8.000 dinara samo za sečenje. Na ponuđenu cenu od sedam dinara, za tonu i po tikvica bih imao neku zaradu od 2.000 dinara. E, za 2.000 bolje da je dam džabe. Neka bar neko ima vajde, kad ja nemam - priča četrdesetogodišnji Vladimir o kapi koja je prelila čašu njegovih povrtarskih muka.
Ali, to ga je poguralo u humanost, pa je Vladimir Jakovljević i preostale tikvice iz svog plastenika, kao i kupus i salatu spakovao i zajedno sa ubskim aktivistima Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR) odvezao u Beograd i isporučio kuhinjama roditeljskih kuća Zvončica, gde borave mališani koji se leče od opake bolesti, kao i Institutu za majku i dete.
Bilo je dovoljno da ga aktivisti NURDOR-a samo kontaktiraju, pa da se bez trunke premišljanja odluči na human gest vredan svake pohvale. Uz to je obećao da će animirati i svoje komšije povrtare da neprodato povrće poklone pomenutim ustanovama ili nekim drugim sličnog tipa, dokazujući da u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" nismo sve još izneli na pazar i svemu oborili cenu.
"Nije nam baš sve na prodaju i lepo je znati, što reče književnik Radovan - Beli Marković, da ima u nas i "gdešto sa zlatnim važenjem".
Sunovrat cene
Tikvice iz rane proizvodnje na početku sezone prodavao je za 50 i 60 dinara, ali su tada količine male.
- Čim su pristigle veće količine, odmah je cena otišla dole - navodi Jakovljević uz napomenu da se uklapa u 30 dinara, što je "solidna cena, da može da se preživi". Iako nije ubrao sav plod, zaradu više ne očekuje, a i ono što je do sada oprihodovao je zanemarljivo u odnosu na ulaganja i rad.
- Tikvica se seje u januaru, sadi u februaru i kad su velike zime moraju dupli najloni da se postavljaju, folije i unutra i gore po plasteniku. Neko je uveo i parno grejanje i velika je to investicija. Ja imam četiri i po hiljade kućica, tako da svakoga dana četvoro ljudi angažujem kao ispomoć. U početku sam prodavao na Kvantašu i nekim kompanijama i tada sam nešto malo i zaradio. Kupaca ima kad je cena, kad nema cene, nema ni kupaca - kaže humani čovek iz Sovljaka.
Porodičnu tradiciju, koju je nasledio od dede i oca, vredni Vladimir Jakovljević je nastavio, premda je povrtarstvo jedan od najtežih i najzahtevnijih poslova u celokupnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Na površini od dva hektara, Jakovljević ima 76 plastenika, gde se orijentisao na zasade tikvice, kupusa, paprike, krastavaca i praziluka. Smatra da razlog neuobičajeno niske cene povrća nije prezasićeno tržište, već opšta kriza.