Petak 02.06.2017.
18:18
Vesti

Sav rod darovao bolesnoj deci

pixabay.com
Ako nema koristi za poljoprvrednike, onda neka ima za građane

Na ovaj korak se odlučio nakon što je prethodnog dana kompanija Delez Srbija, koja je vlasnik nekoliko maloprodajnih lanaca u zemlji, najpre u prepodnevnim satima od njega poručila 1,5 tonu tikvica, da bi posle podne porudžbinu otkazala.

- Kada sam dobio porudžinu, Delez je trebalo da plati deset dinara po kilogramu u gajbama, ali su javili da im ipak ne treba. U međuvremenu sam dobio ponudu da prepakujem u druge gajbe i dam po sedam dinara, ali nisam hteo, hoću da podelim narodu. Mnogo sam uložio u proizvodnju, pod tikvicama u plastenicima imam pola hektara, a da se naseče tona i po potrebno je četiri čoveka. Po čoveku se plaća 2.000 dinara, znači ukupno 8.000 dinara samo za sečenje. Na ponuđenu cenu od sedam dinara, za tonu i po tikvica bih imao neku zaradu od 2.000 dinara. E, za 2.000 bolje da je dam džabe. Neka bar neko ima vajde, kad ja nemam - priča četrdesetogodišnji Vladimir o kapi koja je prelila čašu njegovih povrtarskih muka.

Ali, to ga je poguralo u humanost, pa je Vladimir Jakovljević i preostale tikvice iz svog plastenika, kao i kupus i salatu spakovao i zajedno sa ubskim aktivistima Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR) odvezao u Beograd i isporučio kuhinjama roditeljskih kuća Zvončica, gde borave mališani koji se leče od opake bolesti, kao i Institutu za majku i dete.

Bilo je dovoljno da ga aktivisti NURDOR-a samo kontaktiraju, pa da se bez trunke premišljanja odluči na human gest vredan svake pohvale. Uz to je obećao da će animirati i svoje komšije povrtare da neprodato povrće poklone pomenutim ustanovama ili nekim drugim sličnog tipa, dokazujući da u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" nismo sve još izneli na pazar i svemu oborili cenu.

"Nije nam baš sve na prodaju i lepo je znati, što reče književnik Radovan - Beli Marković, da ima u nas i "gdešto sa zlatnim važenjem".

Sunovrat cene

Tikvice iz rane proizvodnje na početku sezone prodavao je za 50 i 60 dinara, ali su tada količine male.
- Čim su pristigle veće količine, odmah je cena otišla dole - navodi Jakovljević uz napomenu da se uklapa u 30 dinara, što je "solidna cena, da može da se preživi". Iako nije ubrao sav plod, zaradu više ne očekuje, a i ono što je do sada oprihodovao je zanemarljivo u odnosu na ulaganja i rad.

- Tikvica se seje u januaru, sadi u februaru i kad su velike zime moraju dupli najloni da se postavljaju, folije i unutra i gore po plasteniku. Neko je uveo i parno grejanje i velika je to investicija. Ja imam četiri i po hiljade kućica, tako da svakoga dana četvoro ljudi angažujem kao ispomoć. U početku sam prodavao na Kvantašu i nekim kompanijama i tada sam nešto malo i zaradio. Kupaca ima kad je cena, kad nema cene, nema ni kupaca - kaže humani čovek iz Sovljaka.

Porodičnu tradiciju, koju je nasledio od dede i oca, vredni Vladimir Jakovljević je nastavio, premda je povrtarstvo jedan od najtežih i najzahtevnijih poslova u celokupnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Na površini od dva hektara, Jakovljević ima 76 plastenika, gde se orijentisao na zasade tikvice, kupusa, paprike, krastavaca i praziluka. Smatra da razlog neuobičajeno niske cene povrća nije prezasićeno tržište, već opšta kriza.

2022 © - Vesti online