Srbija i Kina: Svileni put ili svileni gajtan?
Nikolić "namiren" jer je odustao od predsedničke trke
Prošlonedeljno imenovanje odlazećeg predsednika šefa države Tomislava Nikolića na čelo Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom može se tumačiti i kao njegovo uhlebljenje, tačnije namirivanje za odustajanje od trke za drugi predsednički mandat koji je osvojio Aleksandar Vučić.
Međutim, od tih balkanskih političkih kombinatorika čiji je cilj i da "vuk bude sit i ovce ostanu na broju", mnogo je važnije to što formiranje ovog tela nagoveštava dodatno naginjanje Srbije ka Istoku jer uviđa da će morati podugo da pričeka na ulazak u EU.
U odluci o formiranju Saveta se navodi da će jedan od njegovih zadataka biti "usmeravanje saradnje Srbije i Kine u sprovođenju strategije Kine 'Jedan pojas-jedan put na teritoriji Srbije' ". Ako zvanični Beograd u tom velikom međunarodnom projektu vidi interes, postavlja se pitanje zašto taj posao ne obavljaju resorna ministarstva i druge postojeće institucije.
Iako drugačije namene, ovo telo se, makar na formalnom nivou, uspostavlja kao neka vrsta pandana Kancelariji za evropske integracije. Problem je kada se u vođenju te multilateralne politike ne prepoznaje jasan pravac i vrednosni sistem. Utisak je da Srbija uglavnom iz praktičnih, ekonomskih razloga teži EU, a da su njene vlasti vrednosno mnogo bliže politikama Moskve i Pekinga.
Srbija se oslanja na Kinu i politički, pre svega, zbog nepriznavanja Kosova. Takođe, vlastima u Beogradu svakako odgovara što Kina ne postavlja kao uslov za privrednu saradnju stanje ljudskih prava, slobodu medija jer je u najmnogoljudnijoj zemlji sveta to još veći problem.
Kineske kredite vraćaće buduće generacije
Za razliku od drugih zemalja, pre svega evropskih, koje direktno investiraju u Srbiju, kineski model plasmana kapitala počiva uglavnom na omogućavanju kredita koji daje uz uslov da njene firme, u prvom redu građevinske, realizuju finansirane projekte.
Stoga je u javnosti netačno prezentirano da su kineske kompanije investirale u gradnji Pupinovog mosta u Beogradu. Zapravo, zvanični Peking je dao kredit, kineske firme su ga gradile, a očevici tvrde da niko od domaćih aktera nije imao pristupa - čak ni inspekcija.
Na taj način je Srbija, kako ističe ekonomista Aleksandar Stevanović, "uvezla" Pupinov most iz Kine, kao što je zvanični Beograd, po rečima analitičara Mijata Lakićevića, "kupio" Kinezima železaru u Smederevu.
Nema sumnje da u ovakvom poslovnom odnosu kineska strana ostvaruje ogromnu i sigurnu zaradu. Postavlja se pitanje šta time Srbija dobija jer će kredite vraćati buduće generacije, a u pomenutim i drugim projektima domaće firme uglavnom nisu angažovane. Osim političkih kalkulacija, po svojoj prilici, narodski rečeno, neko se od tih projekata dobro ovajdio.