Dar koji život znači
- Bog joj stope kojim hoda blagoslovio i čuvao ih, ovaj novac nam znači više od života. Neko vreme nećemo brinuti o hrani i lekovima. Nemamo ništa, sve ponestalo. Brašno nam je najbitnije, da umesimo lebac i grickamo u toku dana. I to brašno, zajedno sa mačkom, pazimo od miševa. Navrzli se, i oni gladni. Sejemo ga kroz sito, da se ne zarazimo - priča Tomislav.
Odmah su otišli da se razduže u lokalnoj prodavnici, tamo uzimaju ono što im je preko potrebno.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
- Živa nam bila naša dobrotvorka! Zašto nam pomaže - ne znamo. Bog je velik, vidi sve, pa neka je nagradi, neka joj čuva zdravlje i podari sreću. Zahvaljujući njenoj podršci imaćemo za brašno i hleb, a biće i za lekove. Imam 62 godine, nisam star, ali ovaj život će sahraniti i mene i suprugu. Nema boljke koja nas nije spopala. Stanislavka je propala kao i ja, kuka kako je boli glava. Kad ima lekova popije, a kad nema pati. Ponekad nam se čini kao da smo ušli u devetu deceniju - ističe Tomislav.
Bespomoćni da bilo šta promene
- Nemamo stoke, ni kokoške ni petla da zakukuriče pred ulaznim vratima i najavi novi dan. Živimo u sobi gde je pod od neravne zemlje, a prozor mali sa mutnim staklom. Nema ko da popravi crep, popustio je pred naletom kiša i vetra, pa u zemljanom hodniku vlaži stalno. Ja, skoro i ne vidim, Stanislavka ne čuje. Kad se sporazumevamo ona se meni unese u lice, a ja joj priđem na uho - navodi Tomislav.
Pomoć smo im uručili u centralnom selu Barelić jer se do njihove kuće ne može doći, čak ni terenskim autom. Stalne kiše, pljuskovi i provale oblaka razlokale su put do zaseoka gde ima nekoliko kuća, a naseljena je samo Pešićeva. Novčanom daru Pešići su se silno obradovali, a u očima se videla i suza. Stanislavka je vodila pod ruku slabovidog Tomislava, koji nije hteo da ostane kod kuće jer je želeo da uputi reči zahvalnosti dobročiniteljki. U ruci je nosio štap i omanju sekiru jer putem, kako vele, ima dosta izgladnelih pasa.