Terazije video u paklu Sutjeske

Arhiva

General Branko Obradović raportira vrhovnom komandantu i pozdravlja počasnu ložu 1. maja 1945. godine

Već sutradan ovaj Pljevljak raportirao je vrhovnom komandantu kako partizanske jedinice nezadrživo napreduju ka Zagrebu i gone okupatora koji se panično povlači i pruža sve slabiji otpor.

- Generale - prekinuo ga je u jednom trenutku Tito, vidno zadovoljan povoljnim vestima sa fronta - mi smo odlučili da 1. maja ovde u Beogradu napravimo pobedničku vojnu paradu i ja sam odabrao tebe da organizuješ i komanduješ tom paradom.

Šokiran i zbunjen

Dok je šokiran i zbunjen slušao kratka Titova uputstva, Obradović je pokušavao da odgonetne otkud to da baš njemu pripadne takva počast. Sve je shvatio i razumeo kad mu je Tito, uz osmeh, na kraju rekao:

- I ne zaboravi: na bijelom konju!

Dok je presrećan, ali i zabrinut zbog velike odgovornosti koja mu je odjednom pala na pleća, žurio u štab za pripremu parade, Obradović se sećao pakla Sutjeske, onih strašnih junskih dana 1943. kada su se partizanske snage suočile sa desetostruko brojnijim i u svakom pogledu, izuzev u borbenom moralu, jačim neprijateljem, kad je izgledalo da nema spasa i izlaza...

Ta vedra, mesečna noć između 6. i 7. juna bila je određena da Obradovićev artiljerijski divizion pređe preko nabujale Sutjeske i krene u proboj neprijateljskog obruča. Dok su čekali signal za pokret, Branko Obradović je odjednom uzeo jednu staru gitaru koju su njegovi haubičari negde našli i vukli je sa sobom iz borbe u borbu. Noć, ledenu od straha i neizvesnog iščekivanja, zaparao je tanani zvuk žica, a onda i poznati glas omiljenog komandanta koji je zapevao: "Tesno mi ga skroji nane, al' mi lepo stoji..."

Izmučeni borci su se prenuli, neki su negodovali iz straha da bi to moglo privući pažnju neprijatelja i otkriti položaj, a iz velike grupe ranjenika koji su u blizini iščekivali da i njih drugovi prenesu preko ćudljive reke, začuo se slabašni glas nekog teško ranjenog Dalmatinca Mata: "Pivaj, druže, pivaj, da uz pismu umrem..."

Obradović, koji je vojničku karijeru započeo u Sinju, tridesetih godina prošlog veka, odjednom je zapevao neku dalmatinsku ariju... Saborci, koji su preživeli dramu Sutjeske i oteli od zaborava te trenutke, zaboravili su da li je Branko već bio dovršio tu pesmu kad je neko od ranjenika koji su ležali pored Mata, tiho javio: "Umrije drug Mate..."

Zaćutala je Brankova gitara, a on se sklonio u stranu da mu borci prema mesečini ne vide suze. Nedugo potom, čuo je kako se nekoliko boraca, njegovih haubičara, šćućurenih pod starom granatom omorikom, prepiru oko bezizlaznosti situacije u kojoj su se našli i zlokobne slutnje da iz neprijateljskog obruča niko živ ne može umaći, da će im Sutjeska svima biti grobnica. Najgrlatiji je bio Stipe, stari Dalmatinac.

Stipe mu se smejao

Branko im se, kako će to lepo opisati u knjizi svojih sećanja "U blizini Tita", objavljenoj tri i po decenije kasnije, neopaženo primakao, uzeo jednu suvu palicu i prema mesečevom zraku koji se probijao kroz grane, na zemlji nacrtao jedan kvadrat:

- Vidiš li, moj Stipe, ovo je veliki trg u Beogradu, koji se zove Terazije...

- Pa, šta ćeš ka' reći? - upitao Dalmatinac.

- A vidiš li moj Stipeta, ovaj kružić ovde? To ti je drug Tito na konju. Razumiš li, sokole moj? A ovo ovdi, to sam ti ja, na bilom konju. Stipe moj... jakako, na bilom konju! Komandant prve parade u oslobođenom Beogradu! Razumiš li sad?

Stipe se malo uspravio, razvukao usta i glasno se nasmejao:

- Ja luda čovika, gospe mi... Jesi lud, druže komandante... A ja ti do jutra vidim grob, rasečen granatom... Gotovi smo i ti i ja.

Nikad se nije saznalo kako je ovaj razgovor dopro do Tita, koji je upamtio taj fanatični optimizam Branka Obradovića i odlučio da mu ispuni san, da ga nagradi počašću komandanta prve parade u slobodnom Beogradu, da mu ispuni obećanje koje je dao posustalom saborcu na Sutjesci i zaista na čelu parade u slobodnom Beogradu, projaše Terazijama na belom konju. Stari Dalmatinac Stipe, nažalost nije dočekao ni slobodu ni tu paradu - večno je ostao na Sutjesci, poginuo je u dolini rečice Hrčavke dan ili dva posle tog neobičnog razgovora sa komandantom Obradovićem.

Porodična tragedija

General Branko Obradović, junačina i veseljak, nepopravljivi optimista, koji ni u najkritičnijim trenucima NOB-a, nije gubio nadu u sigurnu pobedu, sve do oslobođenja nije znao za strašnu tragediju svoje porodice u Pljevljima - da mu je brat Miodrag - Mimo, kao komandant četničke žandarmerije nestao u vihoru završnih ratnih operacija, a sestra-jedinica Nevenka streljana od strane Nemaca kao saradnik narodnooslobodilačkog pokreta. Kad je sve to saznao, Branko nikada, sve do smrti 1983. godine, nije došao u rodna Pljevlja.