Priča o paparacima: Komarac koji ne spava
Ono što oko paparaca uhvati ostaje večno zapisano na globalnoj mreži ili novinskom papiru. Ovi fotografi su rastavljali brakove, smeštali ljude u zatvor, rasturali porodice, a pojedini su čak optuženi da su krivci za mnogobrojna samoubistva "žrtava". Smatra se da je reč paparaco potekla od reči iz italijanskog dijalekta (paparažo) koja označava dosadnog komarca. On kruži iznad mete, ubada je brzinom svetlosti i isto tako u okatrenuću nestane.
Nezavisni umetnici često nisu povezani s medijskim kućama. Rade po nepogrešivom instinktu i njega dobro unovčavaju. Mnogi idu toliko daleko da tvrde da paparaco ima đon umesto obraza jer njegova agresivnost i nerv za proganjanjem ne zna za granice. Radi sve kako bi dobio ono što želi atraktivnu, kompromitujuću sliku. "Kvalitetan" paparaco je u stanju da čuči u žbunju danima, nedeljama, pa čak i mesecima ispred kuće popularnog pevača kako bi svetu otkrio ko mu je nova devojka.
Dvostruki aršini
Jedno je sigurno - poznati ne mogu bez paparaca i obratno. Ovaj začarani krug je neraskidiv. Poznato je da je svaka priča (bila ona dobra ili loša) uspeh. Samo da čaršija priča. Neretko se dogodi da zvezde u usponu ili pokušaju na svoju ruku jure slobodne umetnike. Papreno ih plaćaju da bi bile "slučajno" uslikane u toplesu na plaži ili kako poziraju na večeri sa uspešnim biznismenom. Sve u nadi da će probuditi znatiželju ljudi. Isto tako, kada dostignu slavu, odriču se ovih "prijatelja" iz potaje koje su doskora vukli za rukav. Žale se da ne mogu da imaju normalan život jer im paparaci bez obraza ne daju mira, ali zato one imaju obraz da kude napadne fotografe na sva zvona.
Priče kruže da ovakvi znalci mogu godišnje da zarade oko 150.000 dolara tj. 12.500 dolara mesečno ako u tom periodu poznati odluče da polude. Jedna velika zaseda koju organizuje vičan fotograf, kako bi ovekovečio prvi snimak mlade mame sa detetom ili par koji se pomirio nakon burnog razlaza, može da košta više od pojedinih automobila. Urbana legenda kaže da je prva slika glumačkog para Toma Kruza i Kejti Holms sa prinovom prodata za vrtoglavih milion dolara. Paparaco je po prirodi hazarder.
Na stubu srama
Paparaco je danas stavljen na stub srama. Negativnom mišljenju većine doprinela je i priča da nakon što je princeza Dajana 1997. godine poginula u saobraćajnoj nesreći, pročulo se da su za pogibiju prvobitno optuženi fotoreporteri koji su pratili automobil u kome se vozila.
Iako može mnogo da zaradi, takođe može da ima velike gubitke. Osim batina i tužbi kojim im svakodnevno prete, lomljenja skupocene opreme, pojedinci unajmljuju helikoptere, vozače, jahte kako bi bili na pravom mestu u pravo vreme. Kaže se da imaju uši i na petama. Svoje doušnike kriju kao zmija noge i većinu moraju debelo da plate kako bi prvi došli do informacije gde će potencijalna "mušterija" biti u datom trenutku. Svi ovi rashodi mogu da se pokriju za tren oka, ali isto tako paparaco nekad ostane kratkih rukava sa pozamašnim dugom na bankovnom računu.
Činjenica je da ne može svako da se bavi ovim poslom.
Osim talenta za hvatanje trenutka, hrabrosti i strpljenja, čovek mora da očvrsne. Slabima nije mesto u svetu paparaca. Ova profesija je omražena i zbog pojedinaca je srozana u blato. Ali jedno je sigurno: većina samo radi svoj posao najbolje što ume. Ko jednom kroči pod svetla reflektora, mora biti spreman da njegova privatnost postaje svačija, da osim sjaja pogleda i tamnu stranu koju nosi medalje slave.