Raskid trojnog pakta s Nemačkom (3): Treći rajh zatvara krug
Upozorenje Dučeu
U tom cilju, Hitler je apelovao na Musolinija da ne provocira sukob s Grčkom i Jugoslavijom, prema kojima je imao teritorijalne pretenzije, strahujući da bi Englezi, koji su posebnim ugovorom garantovali celovitost Grčke, mogli da iskoriste taj sukob da se iskrcaju na Balkan i obrazuju nov solunski front na južnom boku nemačkih armija za vreme njihovih pohoda na SSSR, slično kao u Prvom svetskom ratu, gde je, kako je i Hitler priznao, počeo slom nemačkih snaga 1918. godine. Međutim, Musolini je, bez znanja Hitlera, odlučio da okupira Grčku, uveren da će ta operacija za njegovu vojsku biti veoma laka i da će poraziti grčku vojsku samo za nekoliko dana, slično kao što je lako uspostavljen protektorat u Albaniji 1938. godine.
Za vest da je Italija napala Grčku, 28. oktobra 1940. godine, Hitler je saznao na putu za Španiju, dok je putovao u posetu svom prijatelju generalisimusu Franku, što ga je jako ogorčilo. Bez ustezanja je upozorio dučea da će Grci njegovu armiju baciti u more, a to je značilo da će i Nemačka morati da se umeša u rat na Balkanu.
Ta vizija, koju je Hitler jasno predvideo ubrzo je našla potvrdu u činjenici da su Grci potukli Italijane kod Korče i prisilili ih na panično povlačenje. Pošto se uskoro saznalo da su se neke britanske snage iskrcale na Krit, Hitler je odlučio da sopstvenim snagama pregazi Grčku pre nego se na grčkom kopnu učvrste Englezi. Pred diplomatiju je postavio zadatak da u najkraćem roku obezbedi saglasnost Mađarske, Rumunije i Bugarske da otvore put nemačkim armijama za intervenciju u Grčkoj. Maršalu Vrauhiču naredio je 4. novembra da izradi plan za napad na Grčku.
Diplomatija je prvo izvršila pritisak na Rumuniju da veliki deo Transilvanije vrati Mađarskoj, koji joj je oduzet posle Prvog svetskog rata, a južni deo Dobrudže Bugarskoj. Zatim je rumunska vlada tajnim sporazumom pristala na slobodan ulazak nemačke vojske u Rumuniju, a 23. novembra 1940, pristupila Trojnom paktu.
I Turska legla na rudu
Pod pritiskom Nemačke, Bugarska i Turska su 17. februara 1941. potpisale pakt o nenapadanju. Na zahtev Hitlera, turska vlada je 20. marta 1941. godine zvaničnim pismom potvrdila da će mirno primiti ulazak nemačkih trupa u Bugarsku i njihov napad na Grčku, s kojom je, inače, bila u savezu.
Dogovor i sa Bugarima
Pošto je Mađarska, zalaganjem Nemačke, dobila zapadnu Transilvaniju, vlada admirala Hortija dala je saglasnost na prolaz nemačkih trupa preko njene teritorije u Rumuniju, pa je 20. novembra 1940. potpisala ugovor o pristupanju Trojnom paktu. Bugarska vlada je, na zahtev Hitlera, odobrila u zimu 1940/1941. godine da nemački oficiri dođu na njenu teritoriju i prouče planove za napad na Grčku. U nastavku pregovora, Nemci su obećali Bugarskoj izvesne teritorije na račun njenih suseda, kao i veće količine oružja za opremanje njene vojske, pa je bugarska vlada odobrila ulazak nemačkih trupa na svoju teritoriju, a 1. marta 1940. potpisala ugovor o pristupanju Trojnom paktu. Tako je Hitler za relativno kratko vreme zatvorio obruč oko Jugoslavije i time stavio jugoslovensku vladu pred jedino moguć i realan izbor u datoj situaciji: da se pridruži Trojnom paktu ili da uđe sa silama Osovine u beznadežni rat.
Hitler plakao zbog Jugoslavije
Hitler je bio opsednut željom da s Jugoslavijom uspostavi savezničke odnose. Musolini, koji je imao pretenzije na istočnoj obali Jadrana, protivio se pokretanju pregovora za zaključenje saveza s jugoslovenskom vladom. Do promene u italijanskom držanju došlo je zbog nepovoljnog razvoja operacija u ratu protiv Grčke i pošto je jugoslovenska vlada objavila neutralnost u italijansko-grčkom ratu. Na sastanku italijanskog ministra spoljnih poslova Ćana s Hitlerom, 18. novembra 1940. godine, Ćano je preneo poruku Musolinija fireru da može da započne razgovore s beogradskom vladom radi sklapanja saveza. To je, prema tekstu grofa Ćana u njegovom Dnevniku, veoma obradovalo Hitlera.
"Kad je dobio naš pristanak za eventualne pregovore s Jugoslavijom", piše Ćano, "Hitler je postao topliji, srdačniji, ponekad skoro prijateljski. Misao o savezu s Jugoslavijom toliko ga je uzbudila da je raniji mračni pesimizam (u razgovoru zbog ugroženosti Balkana izazvane italijanskim napadom na Grčku) postao previše ružičast." Čak su mu, zabeležio je Ćano, zasvetlele suze u očima. Posle italijanske saglasnosti da se uspostavi savez s Jugoslavijom, Musolini je mogao da se nada da će dobiti svaku vojnu pomoć za pobedu nad Grčkom.
Oduševljenje italijanskom saglasnošću da započne pregovore s Beogradom Hitlera nije napuštalo. Na novom sastanku Ćana i Hitlera u Beču 20. decembra povodom potpisivanja ugovora o pristupanju Mađarske Paktu, svi razgovori s mađarskim predstavnicima bili su čisto formalni, jer se i u tim časovima firer, ističe Ćano, "isključivo bavio Jugoslavijom". Radovao se što je duče dao načelan pristanak za pregovore, pa je rekao grofu Ćanu "da namerava da pozove kneza namesnika Pavla u Berlin i da mu predoči velike stvari: spreman je da pomogne kneza Pavla, čija je žena veoma tašta, da se popne na presto". "Istog dana telegrafisao je Musoliniju da mu saopšti kako nikad neće zaboraviti njegovu solidarnost u vreme anšlusa Austrije i da sada stoji svim snagama iza njega u slamanju Grčke i inače. Toliko je bio opsednut Jugoslavijom", naglasio je Ćano.