Nudi posao u centru Beograda za 100.000 dinara, ali niko mu se ne javlja

Vasilije već 40 godina ima radnju na Slaviji i nudi mesečnu zaradu od 100.000 dinara nekom ko je voljan da uči, radi za njega i nasledi ga u tom retkom zanimanju.

Koliko je teško u današnje vreme naći majstora, pa čak i pomoćnika, najbolje potvrđuje podatak da Školu za modu i dizajn već pet godina nije upisao nijedan novi učenik željan korisnog i praktičnog znanja.

- Spreman sam da dam toliku platu, materijal i čitavu radnju kasnije, samo da me neko malo odmeni. Dobrog majstora ne mogu da nađem, evo već deset godina. Ljudi su lenji, posao nije primamljiv za mlade, kažu da je prljav. A to je šteta, jer osnove zanata mogu da se savladaju u roku od godinu dana, a sve ostalo je usavršavanje - objašnjava čika Vasa, za koga je obućarstvo sad već stvar genetike i to sto godina.

Naime, on je posao u rodnoj Jagodini učio od pradede, dede i oca, kada mu je bilo samo sedam godina.

- Prvo sam bio šegrt, a tada nismo imali ni mašine, sve si morao ručno. Sad je mnogo lakše! Sve ide lako, pendžete, fleke, izrada nove obuće, krpljenje… Kad bih se ponovo rodio, ja bih opet bio obućar. Sve što je potrebno je da radiš ono što voliš, da budeš pedantan, obraćaš pažnju na detalje i da ne zabušavaš - kaže Vasa za BKTV.

- Mušterija mora da bude zadovoljna, jer će tada jedino da se vrati kod vas. Ona voli tu cipelu i drago joj da joj povratiš život! zato ja radim od sedam ujutru do sedam uveče - objašnjava Vasa i naglašava da ima oko stotinak klijenata dnevno, što mu omogućava da zaradi nekoliko desetina hiljada dinara.

U njegovom carstvu, sve je puno torbi, kaiševa, kožnih sedla i amova. Obuća preovladava na pretrpanim policama, stara i nova. Gosti stalno prolaze, najčešće komšije i ambasadori. Mušterije se zadovoljno smeškaju, a Vasa - čiji sinovi poseduju fabriku za izradu obuće, ali ne planiraju da se bave popravkama - čeka na društvo dok ponavlja "da bi voleo da umre na poslu".