Zaboravljena verovanja: Svat imun na uroke

Oduvek se verovalo da su od urokljivih očiju mladenci u velikoj opasnosti, a naročito mlada, jer su na svadbi svi pogledi uprti u nju. Zato su mnogi narodi, pa i svi balkanski, brižljivo zaklanjali svoje neveste od radoznalaca.

Muslimanske mlade su preko lica nosile veoma gust duvak od teških materijala, sjajnog atlasa ili grube čoje, koji je bio dugačak i više od dvanaest metara. U južnoj Srbiji, tursku nevestu su vodili mladoženjinoj kući u zatvorenim kolima, dok su albanski muslimani oko manastira Dečani na Kosovu čak tražili od manastirske braće "zlatotkane odežde da obuku vođevinu dok traje veselje", pišu etnolozi, pa su tu garderobu pravoslavnog sveštenstva kasnije uredno vraćali.

Mladenci na svadbi su zaštićeni i time što će se pogledi zlih očiju skretati na osobu za koju se veruje da je imuna na uroke. Zato je u hrišćanskim svatovima, a najviše u Srbiji postojao naročiti svat, koji, dok traje svadba ima zadatak da svojim odelom i ponašanjem "skida" poglede sa mlade i mladoženje i privlači ih na sebe. Bio je to čauš, a ime je dobio od turske reči koja označava dvorskog stražara ili vojnog starešinu. I ovaj svadbarski starešina je pod komandom imao nekoliko ljudi, koji su održavali red na slavlju.

Čauš, kako je opisivao Vuk Karadžić, "zbija šalu, govori sve što mu na usta dođe, prikazuje čast i dijeli darove. On treba da je vrlo šaljiv i smiješan. U rukama buzdovan, te lupa koje u što, za kapom ima nekoliko lisičja ili vučja repa, a kašto i po nekolike kašike zađene". Zato se u srpskim varošima čauš ponekad zvao i glumac, dok su ga muslimani u Bosni i Hercegovini zvali čalgidžijom.

Bili su to takođe ljudi koji će svatove "svojim odijelom, šalama i dosetkama zabavljati, i na svijeh nagoniti. Neki si naprave velike brkove i bradu, neki metnu na glavu kozje rogove ili se kako drukčije smiješnima učine". Upravo zbog svojih kostima svadbene starešine-lakrdijaši nisu mogli da budu urečeni, jer nisu predstavljali sebe, nego neku drugu osobu.