Diplomirala u tramvaju

Zgodna glumica maestralno je tumačila lik opasne Kaće Lazarević u popularnoj seriji "Ljubav i mržnja". Posebno joj je draga uloga Kiki u TV filmu "Šumanović, komedija umetnika", a sa predstavom "Hasanaginica", koju je režirala po tekstu Ljubomira Simovića, oduševila je publiku širom Srbije.

Glumu je diplomirala na Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu i bila u klasi, između ostalih i s Olgom Odanović i Lidijom Vukićević. Danas na Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici predaje dikciju budućim glumcima i pedagoški rad je u svakom smislu ispunjava.

Vitez draži od princeze

- Rođena sam 1. septembra 1964. u Prištini. Detinjstvo i ranu mladost provela sam u Kosovu Polju, u Škerlinoj 7, u porodičnoj kući s velikom baštom i voćnjakom, psom šarplanincem i kozicama koje sam volela, ali ne i njihovo mleko koje sam pila na silu. Ispod oraha je bila ljuljaška koju mi je deda napravio i ljuljao me, ljuljao a ja sam htela još brže i više... do neba.

Naša ulica je bila široka i bezbedna, dnevno se moglo desiti da njome prođu dva-tri automobila, uglavnom "fiće". Do besvesti smo se, bosi, igrali između dve vatre, vitezova i princeza. Ja sam uvek htela ulogu viteza. Pošto je bilo više devojčica nego dečaka, nije mi bilo teško da se za omiljenu ulogu Ajvanhoa izborim.

- Progovorila sam pre nego što sam prohodala i za prvi rođendan sam umela, iako još u kolicima, da primim čestitke od gostiju i lepo se zahvalim. Roditelji, Slavko i Mira, majstor i službenica, uvek složni, u ljubavi i nesvakidašnje vredni. Radni dan im je tek počinjao kad se vrate s posla. Tata u garaži, mama u kuhinji i bašti... Baka i deka su me čuvali. I moj ujka Mile koji me naučio da navijam za Zvezdu i čitam "Politikin zabavnik". Svakog petka. On NIN, ja "Zabavnik". I da, miris bagrema. Naša se mala ulica slobodno mogla zvati Aleja bagremova. Moje su drugarice, starije od mene, krenule u školu. Htela sam i ja. Imala sam manje od šest godina i nisu me primili, ali ja sam plakala, plakala... i ipak ostvarila prvu veliku želju - da upišem osnovnu školu, onda kad sam to ja htela.

Aleja bagremova

- Moja Ulica bagremova više ne postoji, kuće su porušene i napravljene zgrade, ne postoji ni obližnje groblje na kome su sahranjeni baka i deka. Bagremovi su posečeni. Tako sam čula. Moje sećanje nije izbrisano! Tečno sam čitala već od pete godine.

Tečno, mnogo i često noću ispod ćebeta, uz malu lampicu, krijući od roditelja koji bi me smestili u krevet i poljubili za laku noć. Dok ne završim knjigu ne bih zaspala. Prvo bajke, zatim tinejdžerske romane, lektiru, a u osmom razredu sam se susrela sa svetom Tolstoja, u prvom gimnazije i Dostojevskog i oni su me osvojili zauvek.

Ne znam koliko sam mogla da razumem ali sam osetila da je to moj svet. U stvari, za moj životni put glumice krivci su Lav Nikolajevič i Fjodor Mihajlovič i njihove Ana Karenjina i Grušenjka. Želela sam da te listove papira oživim. Upravo ja.

- A put je bio FDU u Beogradu. Čula sam da se tamo može i pre kraja srednje škole. Dakle, spremiću prijemni, staviću roditelje pred svršen čin i upisati glumu. Pa to mi je već jednom uspelo, onda kad sam iskamčila upis u prvi osnovne! Ali, neću spremati Anu Karenjinu, za nju sam premlada. Uzeću Šekspirovu Juliju. Monolog pred ispijanje otrova. I Rakićevu Simonidu. Kada sam prvi put bila u manastiru Gračanica očarala me je ta freska. I njene, "davno iskopane oči", kao i Rakića. Juliju sam spremala kod kuće, a Simonidu u Gračanici, pred njom samom. Petog juna 1981. ja sam bila spremna. Trebalo je samo još saopštiti roditeljima da sam se već prijavila, poslala dokumenta i da sutra putujem na prijemni.

Susret sa Momom Kaporom

Omogućili su mi to, sigurni da ja, koja nikad nisam bila u pozorištu, koja sam samo lepo recitovala, koja, a pričalo se da je to presudno, nemam "vezu", jednostavno neću biti primljena i da ću se vratiti kući da završim školu i upišem nešto pametno.

Međutim, umesto da stignem natrag ja, stigao je telegram: "U užem izboru sam, ostajem još šest dana, noćas spavam kod Maje Lalević (drugarice sa prijemnog). Pošaljite mi i nešto para, da preživim"! Dok sam čekala rezultate prijemnog, rešila sam da vreme ubijem šetajući Beogradom.

U Kosovskoj ulici srela sam jednog poznatog čoveka, zastala, zastao je na trenutak i on i poželeo mi dobar dan. Bio je to Momo Kapor. To sam shvatila kad sam malo odmakla, i u tom trenutku sam bila sigurna i da sam primljena i da me je Beograd tog momenta prihvatio i poželeo mi dobrodošlicu.

Početnu radost i osećaj da sam bogomdana glumica, kad sam već među tim stotinama kandidata druga na listi primljenih, zamenile su suze. Svakoga dana, ma koliko se trudila i radila vredno, sve više sam shvatala, uz svesrdnu pomoć mojih profesora Milenka Maričića i Brane Đorđevića, da ne znam da hodam, da ne znam da govorim, da ne znam čak ni da dišem! Bilo mi je jasno kao dan da sam netalentovana! I, kad sam to prihvatila, počeo je napredak.

- I krenulo je na Akademiji, a počele su da stižu i uloge. Prvo Erićijada, "O rečima je reč", pa serija Stanka Crnobrnje i Mike Oklopa "Ne tako davno" o životu 60-ih godina u Beogradu, grupi Zlatni dečaci i njihovim devojkama, "Sivi dom", "Varljivo leto 68", drama "Smrt godišnjeg doba"... A ja sam htela da igram u pozorištu. Igrala sam u SKC-u našu studentsku predstavu "Eduard i bog" i u JDP-u u "Zlim dusima". Nije bilo dovoljno.

Profesor dikcije

- Diplomirala sam monodramom "Uspomene iz Rakovice" Vidosava Stevanovića u tramvaju trojka na relaciji Slavija-Rakovica-Slavija. Uspela sam da u GSP-u izdejstvujem mesec dana proba u tramvaju i tri generalne probe u tramvaju u pokretu. Publika odabranih tridesettroje: moji profesori, kolege i pisac lično čekali su na Slaviji, na tramvajskoj stanici, na posebno obeleženom stajalištu Tramvaj - teatar - 3. Kad je tramvaj krenuo, ja sam utrčala u njega. I predstava je počela. Kad sam pre par godina čula da je jedna od najinventivnijih predstava na Bitefu ona koja se odvijala u autobusu u pokretu, slatko sam se nasmejala. Kasnili su s tom inovacijom 25 godina.

- Cenu toga što sam htela da budem slobodan umetnik platila sam malo kasnije, kad su stigle 90-te. Igrala sam samo u Zvezdara teatru u predstavi "Mala", a već sam imala i sina, mog Luku. Ionako se malo radilo, a ja sam se, posvećena porodici, našla van očiju javnosti, reditelja, producenata... I onda je stigao poziv profesora Radovana Kneževića da mu budem asistent na predmetu dikcija na Akademiji u Prištini. Čudno. Mislila sam da, kada sam jednom otišla odatle, nikada se neću vratiti. Dogodilo se, međutim, da mi je upravo taj posao postao novi poziv i da sam evo, posle 22 godine rada na tom fakultetu, koji je sada u Kosovskoj Mitrovici, redovni profesor.