Gorica Popović posle 15 godina na filmu: Melodrama za smeh i suze
Kroz lik Stojanke ona je dočarala teške životne situacije u kojima danas može svako da se prepozna.
- Najinteresantnije u ovoj ulozi bila je snaga ove žene, složenost lika, života, njene tajne, slabosti, energija da sačuva unučiće od svega ružnog i pruži im život dostojan čoveka. Stojanka je vrlo složena žena i koja mi, kada vidim svu tu njenu snagu, veoma imponuje. Trudim se da imam tu njenu snagu i energiju, da tako idem kroz život. Tu mi je bliska i zato mi je drago što sam dobila da igram baš takav lik - kaže Gorica i ističe da joj se dopada mešavina različitih žanrova u ovom filmu.
Uživala u prirodi
Uz Goricu Popović u filmu igraju i Slobodan Ćustić, mlada glumica Milica Spasojević, Nikola Kojo, braća Sergej i Branislav Trifunović, kao i njihov otac Tomislav Trifunović, Goran Radaković, Anđelka Prpić, Ivan Mihailović.
- Imala sam 35 dana snimanja i nije lako svaki dan ustati u šest, ići na set dok ne zađe sunce. Uvek sam se radovala novim ljudima koji dolaze. Bilo mi je lepo i što sam više od mesec dana provela u prirodi sa nekim finim ljudima - kaže Gorica.
- Ima tu i melodrame, tragične priče. Ja lično najviše volim, i u pozorištu i na filmu, kada možete i da plačete i da se smejete - dodaje šezdesetčetvorogodišnja glumica. Ona smatra da su žene jaka bića, ali da moraju mnogo toga da trpe.
- Ponekad razumem neke žene koje odu i pobegnu, ali Stojanka je rešila da izdrži, da istera stvari do kraja. Mislim da sam i ja takva.
Gorica ističe da se najbolje oseća na pozorišnim daskama.
- Mnogi glumci će reći da više vole da igraju u pozorištu nego na filmu. A ima i onih koji misle drugačije. Recimo, Bata Živojinović mi je uvek govorio: "Ma, gde ću dva meseca svaki dan da idem na probe u pozorište." U teatru ispred sebe imate publiku s kojom razmenjujete energiju, zato je meni pozorište jedna posebna, čarobna priča.
Snalažljiva žena
Film "Kozje uši" je dirljiva priča o borbi bake Stojanke sa surovom današnjicom i svim pritiscima društva u kojem živimo. Sticajem životnih okolnosti ona se iz grada vraća u rodno selo u južnom Banatu gde odgaja unuke, 14-godišnju Sofiju i šest godina mlađeg Stevana, čiji su roditelji otišli u inostranstvo trbuhom za kruhom. Iako rođena na selu, ona se ne uklapa u tipičan seoski milje, pa će njen karakter u sudaru sa sredinom u kojoj živi dati mnogo povoda za smeh, ali i niz zanimljivih situacija. Kako sin i snaja ne šalju pare iz inostranstva ona se snalazi kao zna i ume da preživi sa decom, da kupi unuki nove patike, unuku željeni bicikl, na kući popravi krov koji prokišnjava. Pare zarađuje gledanjem u šolju, nameštajući iščašene ruke i noge, postavljajući zamke za zečeve u šumi... Ali, uprkos svim izazovima na predaju ne pristaje.