Povratak Srba u Ljubodžu na Kosovu: Srce da pukne od muke i tuge
Ovako govori Mirko Simić (66), izgnanik iz pitomog metohijskog sela Ljubožda kod Istoka koji se, zajedno sa još 12 bivših komšija, mahom starijih ljudi, godinama rasutih po Srbiji, pre 20 dana vratio na Kosovo i Metohiju.
- Svi spavamo na dušecima, u jednoj nezavršenoj kući, ne smemo dalje iz dvorišta jer nam komšije Albanci, nezadovoljni našim povratkom, prete. Pre neki dan su protestovali zbog našeg povratka, vele da smo četnici i da ovde nismo dobrodošli. Boje se da će morati da nam vrate uzurpiranu imovinu i da više neće moći da nas nekažnjeno pljačkaju. Ne znam šta više mogu da ukradu i unište jer su za ovih 18 godina, koliko smo mi u bežaniji, ukrali i uništili sve što se poneti i uništiti moglo - priča sa suzama Mirko.
Čeka suprugu i decu
- Imali smo traktore, kombajne, kuće, moderne štale, pomoćne zgrade... Sve nam je pokradeno i zapaljeno, a imanja uzurpirana. Sa suprugom i petoro dece kao podstanar živeo sam u Kraljevu gde sam, da bismo preživeli, radio najteže fizičke poslove. Ma koliko nam pretili, nemam više nameru da se vraćam u Kraljevo, naprotiv, uskoro će ovamo doći i supruga Tatjana (39) i deca - veli Čedo Simić (51), jedan od 13 povratnika u Ljuboždu.
Za Srbe ovde nema pravde
Suze iskre i iz očiju Radomira Ristića (59) dok gleda porušenu kuću od 300 kvadrata i Albance kako se, iako znaju da se u selo vratilo 13 Srba, šepure po njihovim imanjima.
- I moje njive oru bivše komšije. Oru, seju i žanju kao da su njihove, važi samo zakon jačega. Evo, nedaleko od porušene kuće, usred mog voćnjaka, Albanac, komšija, sagradio kuću. Sreli smo se pre neki dan, mrko me pogledao i veli da se dogovorimo. O čemu, pitam se, zar o mojoj dedovini koju mi je uzurpirao da se dogovaram?! Dole u polju imam još tri hektara, vidim traktor, vidim i neke ljude, a ne znam ko ih obrađuje. Tuga jedna, srce hoće da mi prepukne, nisam od komšija Albanaca očekivao dobrodošlicu, ali ni ovoliku mržnju jer im ništa loše nismo uradili - ističe Radomir.
Molitva u manastiru
Do 18. juna 1999. godine u Ljuboždi je živelo 48 porodica, svi su otišli sa zavežljajem u ruci i godinama se potucaju po Srbiji. Nadaju se da će se bar polovina vratiti.
Svakodnevno trpimo provokacije i pretnje, Albanci hoće da i dalje rade našu zemlju, a boje se i da će odgovarati za sve što su nam počinili. Posle 18 godina prvi put smo ovde farbali jaja i dočekali Vaskrs. Komšije su nam bacale petarde, čuli su se galama i pucnji, ali mi smo tvrdo rešeni da uz Božju pomoć ovde ostanemo. Posle mnogo godina bili smo i na molitvi u manastiru Gorioč, teško je, ali ima pomaka - naglašava Radomir Ristić.
Noćima sanjao rodno selo
U svoju Ljuboždu vratio se i Milija Blagojević (65), koji je živeo u Kragujevcu.
- Noćima sam sanjao rodno selo, kuću i sve što smo imali. Sada nemamo ništa, od kuće nam je ostao samo zidić, ali se, uprkos pretnjama Albanaca, osećam bolje, nadam se da ćemo se nekako skućiti, da će nam ministarstvo za povratak pomoći i da će ovde doći i ostali članovi moje porodice - kaže Milija.
Srbi iz ovog metohijskog sela naglašavaju da su ih nedavno posetili ministar za povratak u Vladi Kosova Dalibor Jeftić, predstavnici UNHCR-a i drugih međunarodnih organizacija i da su im čvrsto obećali sigurnost, izgradnju novih i popravku porušenih kuća(tamo gde je moguće), povratak uzurpirane zemlje i početak jednog novog života.
- Nadamo se da nećemo morati ponovo da bežimo. Ovo je naša zemlja i na njoj ćemo ostati - poručuje povratnik Miodrag Tijanić.
