Srpkinja se hranila na sahranama

U kakvom siromaštvu je Milica Srpkinja provela poslednje dane, najbolje govori pismo koje je uputila svom prijatelju Franklu: "Ako želite da vam pišem, pošaljite mi onda hartije i kuvertu sa markom, jer ja nemam ni pare da bi ih mogla kupiti. Zato i pesme više ne pišem." U poslednjim trenucima sa njom je bila Hrista, šesnaestogodišnja devojka iz komšiluka.

Tvrdilo se da se pred kraj života najpoznatija Srpkinja propila i da je bila u očajnom stanju. Bolji poznavaoci, međutim, kažu da je nisu ubile beda i nemaština, već njena neispunjena želja koja ju je kroz život vodila i u srpsku prestonicu i dovela.

Živela je u zanosu za svoju mladu otadžbinu, za njenu herojsku istoriju i junake, nadajući se da će svojim besedničkim žarom pokrenuti iz duševnog mrtvila beogradske rodoljube.

Trebalo je to da bude konačni smisao njenog puta, kruna njenih ideala, ali je njen zanos ostao bez odgovora. Beograd i Beograđani su uveliko slavili neke druge junake i neke drugačije vrednosti u kojima nije bilo mesta za iskreno rodoljublje.