Sveti Sava na jugu Afrike
I pažnja srpske države prema sunarodnicima u ovoj zemlji je novijeg datuma, intenzivirana tek nakon što je 1990. zvanično ukinut zloglasni aparthejd.
Profesor razredne nastave Violeta Pavlović Marinović jedan je od predavača koji nastoji da srpsku decu nauči maternjem jeziku, da ih opismeni na ćirilici, da im predoči sliku burne nacionalne istorije, da ih upozna sa delima najznačajnijih srpskih umetnika i naučnika.
Ono što nastavu koju ona vodi u Johanezburgu i Pretoriji razlikuje od drugih jeste i to što je to jedina škola u ovoj dalekoj državi koja se od 2012. realizuje po zvaničnom programu Republike Srbije za dopunske škole na srpskom u inostranstvu.
- Deci predajem srpski u koleraciji sa istorijom, geografijom, likovnim i muzičkom umetnošću, s akcentom na nacionalnim stvaraocima. Pratim program koje je ministarstvo zvanično usvojilo, ali smatram da to nije dovoljno. Na jednoj strani, ne smete decu previše da opteretite, dok istovremeno morate da ih maksimalno motivišite da nauče ćirlicu. Ja insistiram da prvo pismo koje uče bude ćirilica, jer se lakše posle pređe na latinicu. Bez znanja pisma i umeća čitanja oni nisu opismenjeni, bez obzira koliko dobro govore srpski - priča Violeta.
Od Johanezburga do Pretorije
Školski kalendar je prilagođen onom koji važi za državne škole u Južnoafričkoj Republici. Nastava im počinje u januaru, obično oko srpske Nove godine, a završava se negde oko 8. decembra. U Johanezburgu nastava u dopunskoj školi se održava svake subote, dok petkom Violeta putuje u 80 km udaljenu Pretoriju. Roditelji pokrivaju deo njene zarade u iznosu od 1.500 randi (14 randi - 1 evro) dok platu od srpskog Ministarstva prosvete dobija sa zakašnjenjem. Iako je dugogodišnji nastavnik u dijaspori, Violeta se žali što i dalje nema status stalno zaposlenog, već su joj u nadležnom ministarstvu poručili da sama sebi uplaćuje penziono i zdravstveno osiguranje.
Potreba za dopunskom školom je povećana i nakon što je velika nemačka kompanija 2015. dobila posao održavanja termoelektrana u Južnoj Africi, a među njenim radnicima ima dosta Srba koji su došli sa porodicama. Tada su se stekli uslovi da se, osim Johanezburga, i u Pretoriji otvori odeljenje škole "Sveti Sava".
Upornost i rad na sebi
Još kao 25-godišnja devojka, Violeta je sa budućim suprugom Stevanom napustila Srbiju ratne 1993. godine. U dalekoj zemlji, bez rođaka i prijatelja, oni su se doškolovali, pa je suprug sada jedan od najcenjenijih IT tehničara, dok je Violeta uvek obavljala nekoliko poslova istovremeno. Pored završene Pedagoške akademije i učenja srpske dece, radila je i kao sekretarica kod čuvenih lekara, koristeći znanje stečeno u Medicinskoj školi u Beogradu.
Violeta je proteklih dana boravila u Beogradu, kada je i posetila redakciju "Vesti". Energična mlada žena otkriva nam kako je po savetu Vesne File, dugogodišnje funkcionerke Ministarstva prosvete zadužene za dopunske škole, krenula u projekat priznavanja srpskog jezika kao stranog u Južnoafričkoj Republici. I nakon višegodišnjeg rada na projektu, Violeta je uspela da nadležni 2012. srpski uvrste na listu priznatih stranih jezika.
- Imaju i Hrvati svoju koloniju tamo, ali im nije priznat jezik. Srpski je prvi sa ovih naših prostora koji je izborio taj status. U praksi, to znači da đaci, ne samo Srbi, mogu da izaberu srpski kao svoj izborni predmet koji će da uče od četvrtog do 12. razreda i da im ocena uđe u svedočanstvo od desetog do 12. razreda - objašnjava Violeta.
I hrvatska učenica u klupi
Među 34 učenika, uzrasta od predškolskog do srednjoškolskog, koliko ih trenutno ima na dopunskoj nastavi, nalazi se i jedna devojčica hrvatske nacionalnosti. I dok ostala deca na koricama svezaka imaju srpsku zastavu, mala Eva ima hrvatsku šahovnicu. To nikome ne smeta.
- Ja se trudim da joj predočim i hrvatske značajne istorijske momente, pa kada, recimo, radimo srpsku himnu, kažem joj da donese tekst himne Republike Hrvatske.
Ali ono na šta je ona s pravom ponosna sada joj se prebacuje. I to u matici. Kako kaže, nadležni u Srbiji joj šalju poruku da je to uradila na svoju ruku. Od kada je srpski priznat, ukupno je bilo osmoro učenika koji su ga izabrali za drugi jezik i kojima je ocena uneta u svedočanstva. Dva su u najavi, jedna učenica treba da ga polaže ove, a jedan đak sledeće godine. Matična država tog jezika, u ovom slučaju Srbija, trebalo bi da plati u proseku oko 1.000 evra po učeniku, ali taj novac do sada nije isplaćen ni za jednog đaka.
- Poručeno mi je da treba da se odreknem honorara, jer jedan iznos od dela koji se daje po učeniku, ide meni kao autoru kojeg su južnoafričke vlasti zaposlile kao ispitivača. Najviše me je povredilo što naši sada insistiraju da sam samoinicijativno radila na ovom projektu. Nije problem da se odreknem honorara, ali je pitanje kakvu sliku kod stranaca stvaramo o sopstvenoj državi - kaže Violeta.
Ona, ipak, ne odustaje, pa trenutno radi na tome da se na Oksford listu vrati srpski, koji je tu bio sve do bombardovanja Srbije 1999. godine. Na razumevanje nailazi u Kancelariji za dijasporu, pre svega kod Vukmana Krivokuće koji se dugo godina bavi srpskom dijasporom i dobrano je upoznat sa svim problemima na koje naši iseljenici nailaze u očuvanju maternjeg jezika i nacionalnog identiteta.
Gost kod Vini Mandele
Preduzimljiva Violeta Pavlović Marinović imala je priliku da bude gost i na rođendanu Vini Mandele, bivše supruge legendarnog borca protiv aparthejda Nelsona Mandele, ali i da u razgovoru sa južnoafričkim ministrom kulture iznese argumente zašto ne treba da glasa za prijem samoproglašenog Kosova u Unesko, što ova država nije ni učinila.