Lovci na "zlatnu gljivu": Tartufe na Fruškoj gori traži 5.000 ljudi

Pored Srema i Mačve, tartufi se traže i u Deliblatskoj peščari, na planinama Kosmaj, Rudnik i Oplenac, u Obedskoj bari, u šumama Crni lud i Senajske bar, te u blizini reka Bosut i Lug.

Tartufi uglavnom rastu u simbiozi sa kestenom, hrastom, belom topolom i lešnikom, pa se upravo mogu naći u tim šumama.

Procenjuje se da je broj tartufara u Srbiji porastao na oko 5.000, a nedorečeni propisi dovode do haosa na terenu.

- Tartufari neće da otkrivaju čime se bave, svoja mesta gde traže tartufe kriju, naravno iz ekonomskih razloga. Ali ljudi je sve više, kod nas svako i bilo gde može da traži tartufe. Dozvola nema, pa dolazi do sukoba, razbijaju se automobili, buše gume jedni drugima, ljudi se svađaju i tuku. Sada se sezona polako završava, ali već od juna kreće nova potraga, pa će Fruška gora biti puna ljudi koji uz pse ili mangulice traže tartufe - kaže Vladan Nastić, jedan od tartufara sa Fruške gore.

Koliko su tartufi zapravo zlatne gljive, govori njihova vrednost.

Crni tartuf, koji je jeftiniji, košta oko 50 evra za kilogram, dok beli, kraljevski tartuf može da dostigne cenu od nekoliko hiljada evra po kilogramu.

Jedan od prvih tragača za ovim gljivama u Srbiji kaže da se iz naše zemlje izvoze tone tartufa na nelegalan način, jer bukvalno ležimo na tartufima.

Sve više stranaca iz bogatijih zemalja u okruženju dolazi da traži tartufe u Srbiji.

Za razliku od nas, u Hrvatskoj se, recimo, tačno zna gde se mogu tražiti tartufi, a postoje i dozvole koje koštaju oko 100 evra godišnje.

- Tartufari u Srbiji godišnje mogu da zarade od 3.000 do 30.000 evra. Mi nismo na ove gljive obraćali pažnju dok pre dve decenije u Vojvodinu nisu počeli da dolaze italijanski lovci. Oni u stvari nisu bili pravi lovci, već tartufari i nisu tražili životinje nego gljive. Danas u našoj zemlji imate nekoliko veštačkih plantaža tartufa, ali mi nemamo brendiran proizvod kao, recimo, Istrijani, Francuzi ili Španci, pa većina naših tartufa odlazi na crno tržište - kaže ovaj gljivar.

Tako država Srbija godišnje gubi milione na švercu najpopularnijeg svetskog začina koji bi mogao postati i naš poznati brend.