"Vesti" u Sent Galenu: Suze jače peku u tuđini
- Muškarci sa Balkana imaju potrebu da budu jaki, pokazuju mačo stav, govore o tome kako su oni ti koji odlučuju, ali vrlo često, tamo gde ih ja srećem, po istražnim zatvorima, te fasade se ruše. Muškarčine funkcionišu po ženskom modelu, u kome je bitno osećanje, fleksibilnost, pripadnost i čovek kao takav. Odem u istražni zatvor i vidim dete od 20 godina, vršnjaka mog sina, koje je došlo iz Niša i posle 20 dana uhvaćeno kako preprodaje drogu. Ne zna gde se nalazi, dobio je alergiju i šećer od stresa, hoće kući, a u zatvoru će provesti možda dve, možda pet godina - da, često mi se dešava da ih gledam kako plaču!
Tako Vića Mitrović za "Vesti" opisuje potrebu da dočara tešku mušku balkansku suzu koja, više nego što znamo i verujemo, pada u Švajcarskoj. Autor romana "Zašto muškarci plaču" član je švajcarskog parlamenta i živi u Sent Galenu. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu, a nakon studija je otišao iz zemlje. Postao je član skupštine grada u kome živi, a više puta je bio kandidat za kantonalni i nacionalni parlament.
Muke sa niškim klanom
Kad se pogledaju naslovi u švajcarskim medijima, možda bi se moglo reći da je najbolja saradnja među nekada zaraćenim stranama bivše Jugoslavije u kriminalu.
- Od 10 zatvorenika po švajcarskim zatvorima, 40 odsto su sa Balkana. Mi smo ovde skloni da kažemo: Ma sve su to Albanci, ali nije tako. Apsolutno su svi u svemu podjednako umešani i isprljani. Na primer, grad Sent Galen se suočava sa niškim klanom. Jeste li čuli za to? Dakle, to nije neka stara priča. I u ovom trenutku iz Niša kao turisti dolaze uglavnom mladi ljudi, kratko borave u gradu i kod određenog broja njih se pronalazi droga. Taj sistem je toliko razrađen i poznat u Švajcarskoj da se, na primer, po medijima pojavljuju podaci da Dominikanci sami taransportuju drogu, ali je i koriste, da klan iz Nigerije trguje, ali se malo ko drogira. A naši Balkanci, da bi dodatno ušićarili, mešaju druge supstance s heroinom i kokainom, pa kada ih uhvate, sude im za krivično delo trgovine, ali im se za ugrožavanje zdravlja dodatno stavlja na teret supstanca sa kojom su mešali drogu.
- Napustio sam Srbiju jer nisam našao posao. Rođak me je poveo ovamo i kad sam došao, radio sam u tri različite fabrike, tri različita i teška posla, a diplomu sam stavio po strani. Odmah sam počeo da učim jezik. Postao sam sindikalni funkcioner, a onda osnovao agenciju za prevođenje. Prvi stranac sam u gradskom parlamentu i imam mnogo prijatelja i poznanika u politici. Između ostalog, poznajem i predsednicu švajcarskog parlamenta. Međutim, ovde nije sve čokolada. Švajcarska ima izuzetan socijalni sistem, ali nije Skandinavija. I kad naš čovek padne, teško može ponovo da stane na noge. Ja radim sa takvim ljudima. Idem po sudovima, učestvujem u projektima, trudim se da pomognem - priča naš sagovornik, uvodom pokušavajući da dočara odgovornost sa kojom se nosi, ili bi bar tako trebalo, svaki Srbin koji je uspeo u inostranstvu.
Da pomogne svom bližnjem koji se nađe u nesrećni. Ali, Vićina knjiga počinje upravo na tom slovu bližnjih, govori o dva konkretna neprijatelja, koji postaju pobratimi. Sklapaju bratstvo u krvi.
Jeste li to zaista čuli ili videli?
- Knjiga govori se o Albancu zadojenom mržnjom koji se slučajno sreće sa Srbinom u zatvoru na istoku Švajcarske. Komunikaciju počinju na nemačkom jeziku, sve dok se u jednom trenutku ne pogledaju i razaznaju svaki detalj na licu onog drugog. Na pitanje gde si bio 1999. godine, odgovor sa jedne strane je: "Gledao sam te kroz snajperski nišan, nišanio u tebe i ubio četvrtog do tebe." Sa druge strane: "Takođe sam te gledao, nišanio u tebe i kada je trebalo da povučem oroz pomerio sam pušku i ubio drugog." Tako kreće njihov suživot u zatvoru, a potom van njega. Start je bio u mržnji, ali su šetajući napred i nazad balkanskom rutom, odlučili da spoje sopstvenu krv.
- Da, i o tome sam čuo - dodaje.
Neiskorišćena šansa
- Živim u gradu koji ima Univerzitet, i to na 40. mestu svetske rang-liste, a sa teritorije bivše Jugoslavije nemate ni 20 studenata. Deca u drugoj i trećoj generaciji, koja imaju mnogo bolje uslove, jednostavno se ne bore za školovanje. To me jako boli - kaže Vića Mitrović.
Ipak, na pitanje da li je takva situacija moguća kad se vrate kući, na Balkan, tu nema ni izvesnog, ni jasnog odgovora.
- Rekao bih pre da je moguće kada se izmeste, kad postoji zajednički upravljački sloj ili država i druga pravila igre koja nadopunjuju tu prazninu običajnog prava. U mom gradu živi 80.000 stanovnika, 25 odsto su stranci, ali kad uračunamo one naturalizovane u poslednjih 30 godina, ta brojka se penje na 40 procenata. U Sent Galenu živi 149 nacija, u kantonu sa pola miliona stanovnika ima 250 religijskih zajednica. U tom suživotu postoji precizan red i poredak koji nudi švajcarski sistem.
Susreti sa Srbima, koje su zgrabile kandže kriminala, sa psihologijom polomljenog čoveka, traumatični su, ali naš sagovornik kaže da mu je najgore kad ga pozovu da prevodi ljudima koji su u bolnici.
- Prevoditi ljudima koji su na samrti je strašan osećaj. U Srbiji se lekari trude da ne kažu to na direktan način, ali ovde kada dođe konzilujum, oni vrlo jasno saopšte kakva je dijagnoza i kakva je prognoza. Od mene se očekuje da prevedem tačno i ispravno jer ako to ne učinim, mogu da dobijem pet godina zatvora. A on me na postelji gleda pravo u oči, drži me za ruku i steže. I to je isto priča sa druge strane fasade od džipova, odela i luksuza.
Svi slušaju folk zvezde
- Kada je moj zet otišao u penziju, tri dana su plakali i on i njegov najbolji drug Albanac. U okviru preduzeća je poredak i tu svi sarađuju super. Čak i poneki mladi Albanci, ako recimo dođe Ceca, posete koncert, iako ta druga i treća generacija ne govori više jezike Balkana. Svi, i muslimani, gledaju Pinkove programe i slušaju te pevačice. Šta se sa njima desi kada se vrate kući, pa počnu da ogovaraju jedan drugog, to ne umem da objasnim - veli naš sagovornik.