Kako su Srbi osvajali Ameriku

Ameriku su Srbi počeli da osvajaju krajem 19. veka. Uglavnom se za put u neizvesnost odlučivalo seosko stanovništvo iz Hercegovine, Dalmacije, Like i Crne Gore. Doseljenike je čekao težak život u nepoznatom svetu gde su se strancima nudili najteži poslovi - rad u rudnicima i čeličanama.

Predstavnici američkih fabrika su posećivali Evropu i nudili poslove radnicima uglavnom iz Austrougarske monarhije. Obećavali su dobre plate i uslove i tako mamili mlade muškarce da se upute preko okeana sa samo nekoliko dolara u džepu. Stvarnost je, međutim, bila potpuno drugačija. Prethodni doseljenici su se već uveliko ustalili kao zemljoposednici i kapitalisti. Srbi koji su nadirali na samom kraju 19. veka masovno su umirali pre četrdesete, većina oko tridesete, a bebe su često umirale na porođaju, zajedno sa svojim majkama.

Duh tih prvih doseljenika oseća se i danas, a srpska kultura i osobenosti se i dalje neguju u među potomcima ovih avanturista.

U Etnografskom muzeju u Beogradu ne pamte da su imali posećeniju izložbu koja traje do 15. jula. ''Srpski pioniri u Americi - pet decenija života Srba u Americi", koja obuhvata porodične i arhivske fotografije, nastale prvih 50 godina života u Novom svetu, od 1893. do 1947. izazvala je pravo oduševljenje među Beograđanima.

Autori izložbe, penzionisana profesorka uporedne književnosti na Državnom univerzitetu Arizone dr Marija Budisavljević-Simić i njen suprug dr Andrei Simić, profesor antropologije na Univerzitetu Južne Kalifornije, najviše porodičnih fotografija nabavili su od unuke Hrvata Petra Tornića koji je umro 1910. Bio je fotograf na svim velikim srpskim proslavama, tako da je njegovo privatna arhiva poslužila kao prava riznica i neke od njih se trenutno nalaze na izložbi.

Ašikovanje s prozora

Tešku priču srpskih došljaka ilustruje sudbina Marijinog dede Milana Budisavljevića, koji je u Ameriku stigao na samom kraju 19. veka. Dan-danas lik dede Milana je jasno urezan u Marijinu dušu. Došao je iz Like kao momak, u nadi da će sebi obezbediti bolji život. Kao 12-godišnjak počeo je da šegrtuje u riječkom hotelu. Posle četiri godine dirinčenja otac ga je napio i oteo mu pare, da bi sa starijim sinom otputovao preko Atlantika, te je Milan morao da radi još dve da bi zaradio dovoljno novca i ispunio svoj san.

Nek' se pobiju Srbi su Americi dugo smatrani građanima niže klase. Kada je jedan Srbin između dva rata ubio drugog zbog ljubomore u Džonstaunu, niko nije zvao policiju. Nisu smatrani dovoljno bitnim. Ionako su često umirali od siromaštva i bolesti, tako da jedno ubistvo nije izazivalo posebno pažnju.

Iako mu je gazda nudio ruku svoje ćerke, mladi momak je rešio da se pošto-poto dočepa obećane zemlje. Iskrcao se sa svega 10 dolara u džepu. Sa 18 se okušao u rudniku, ali je posle mesec i po dana shvatio da nije došao u Ameriku da bi ga tretirali kao životinju. Potom je razvozio pivo sa mladim Italijanom Tonijem Skipoldijem, da bi malo kasnije sa njim osnovao firmu. Sa zaradom je kupio hotel "Panama" u Džonstaunu, u Pensilvaniji.

Porodični mit kaže da se mladi Milan nije libio da zakuca i na vrata mafije... Pričalo se da je od opasnih momaka pozajmio i koju paru kako bi pokrpio budžet za novu investiciju. Tada nije bilo bankarskih kredita za došljaka bez kapare, tako da je morao da se snalazi kako zna i ume. Postao je vlasnik nekoliko hotela, pivare, supermarketa, a imao je čak i pozorište koje je kupio od grčkog imigranta.

"U Džonstounu je upoznao svoju ženu Mariju, Hrvaticu. Njena majka je bila vlasnik hotela koji se nalazio preko puta njegovog, a u kojem su živeli radnici iz železare. Zaljubljeni Milan je slao svojoj dragani signale preko prozora i tako joj osvojio srce. Tada još nije bilo zle krvi između Srba i Hrvata, a Marija je uzela pravoslavnu veru", objašnjava njena unuka.

Milan je u neku ruku ispunio američki san. Nije postao bogataš ali je svakako bio dobrostojeći.

"Obezbedio je život svojoj porodici i pomagao je došljacima. Iako je bio privatnik, voleo je Tita u kome je video humanost", priča njegova unuka.

Smrt u klancu

Andrei Simić priča o krajnje neobičnoj sudbini svoga oca koji je poreklom iz Grahova, Crne Gore, i pripada drugom talasu srpske imigracije.

"Dok je njegova baba bila trudna, sa mužem je bila u poseti obližnjem selu. Kada se vratila bez njega, optužena je za vradžbine iako se klela da joj se muž napio i pao sa konja u klanac. Tako je morala da pobegne u Trebinje kod brata, popa Save Simića, po kome je njegov otac dobio prezime. Ubrzo je ostao siroče jer mu je majka umrla prilikom porođaja", objašnjava Andrei.

U Prvom svetskom ratu njegov otac je preživeo povlačenje srpske vojske preko vrleti Albanije. Pošto je bio ranjen, prebačen je sa Krfa u Francusku. Kad se oporavio, deda-ujak Sava Simić ga je poslao u Moskvu da studira. Međutim, zadesila ga je Oktobarska revolucija! Priključio se beloarmejcima i sa carskom vojskom prebegao čak do Vladivostoka, najistočnijeg grada Rusije, pa sve do Šangaja 1918. Kasnije je uspeo nekako da se domogne otadžbine i čak postao je potpredsednik saveta u jugoslovenskoj ambasadi u Japanu. Njegova neverovatna sudbina na kraju ga je odvela kao diplomatu u San Francisko, oženio se Francuskinjom i ostao da živi do svoje smrti.

Crkva kao utočište Prvi imigranti su odlazili u Ameriku bez para, bez prijatelja i rođaka da ih ugoste, ne znajući ni jezik! Niko im nije mogao garantovati da neće umreti od gladi. Tako Srpska pravoslavna crkva od najranijih dana srpskih doseljenika služi kao centar zajednice. Isto je i dan-danas.

Pre Drugog svetskog rata Srbi i Hrvati su često posećivali jedni druge i stupali u brakove. Međutim, treći talas imigracije posle Drugog svetskog rata sa sobom je doneo i neprijateljstvo i mržnju pa su i skupovi prestali da budu srpsko-hrvatski.

Dok su se Srbi prvog talasa prijavljivali u srpsku vojsku za vreme Bakanskih ratova, pripadnici drugog su se borili za američku. Već posle trećeg talasa postojala je jasna razlika između Srba rođenih u Americi i Srba novih doseljenika. Poslednji talas 90-ih, takozvani "odliv mozgova", doneo je nove snage koje su još vezane za maticu. Starije generacije sebe smatraju Amerikancima srpskog porekla. Retko ko od njih priča srpski jezik, a još manji broj ima bilo kakav odnos sa zemljom porekla.

Stanovništvo srpskog porekla u Americi je šarenoliko. Tu su akademici, radnici, pa čak i senatori. No, kako to biva sa imigrantima, samo prvo i možda drugo koleno zadrži običaje svoje kulture. Već treća generacija ne zna mnogo, osim poznavanja nekih fraza i sposobnosti da tečno izgovore imena omiljenih jela ili pića. Retki su oni koji su upućeni u istoriju ili probleme sa kojom se suočava moderna Srbija.

Marija i Andrei se u tome razlikuju. Andrei, iako rođen 1930. u SAD-u, ima bogat rečnik maternjeg jezika. Dok Marija tečno priča srpski i recituje Vaska Popu, njena sestra ne poznaje srpski jezik uopšte. Vreme pionira je davna istorija. Njihovi preci su pokorili Ameriku... ili je možda Amerika pokorila njih.

Otac ostao bez kaputa Andrei se seća kako je njegov otac bio poznat po tome što je izlazio u susret došljacima, pogotovo Srbima. Često se dešavalo da kao dete naleti na nekog u svojoj kući koga nije poznavao. Tako se njegov otac jednog dana vratio kući bez kaputa. Na pitanje supruge gde mu je, on je priznao da je upoznao zemljaka koji nije imao kaput da ga greje. Kako je imao još jedan kod kuće, nije video kako može čiste savesti da ga ostavi da se smrzava.