Četvrtak 30.03.2017.
03:11
D. N. Petrović - Vesti

NATO agresija na Srbiju (4): Ovome se nisam nadao

D.N.Petrović
Sanja poginule drugove: Miloš Jovanović

Kraj 1998. i polovinu 1999. godine Miloš, tada mlad vojnik, proveo je u rovu na srpsko-albanskoj granici boreći se, najpre samo s albanskim teroristima, koji su na Kosovo iz Albanije unosili oružje, a potom i sa specijalcima, raznim plaćenicima i moćnom NATO avijacijom...

Gledao je oko sebe smrt, krv i raskomadana tela vojnika, slušao je zapomaganja svojih teško ranjenih drugova, preživeo je pakao u kome, kako kaže, svaki normalan čovek može da poludi...

- Prvo su nam javili da je poginuo, već smo mu spremale sahranu i danima i noćima plakale, a potom se pročulo da je ipak živ... Kad se rat završio došao je kući sa blatnjav, pocepan, ranjav, krvav, iznemogao i pomalo izgubljen... Bile smo srećne i nadale smo se da će se brzo oporaviti. Na žalost, stvari su još tada krenule po zlu... Miloš je počeo da bunca u snu, da se budi, da vrišti, da doziva ranjene i poginule drugove - pričaju Miloševa majka Rosa (62), koja boluje od karcinoma, i sestra Marina (35), koja je, uprkos ponudama da se uda, ostala u Trošticama da brine o bolesnom bratu i operisanoj majci....

- Počeo je i nenormalno da se goji i teško da diše. Sa 80 ugojio se na čak 160 kilograma, od preživljenog stresa ima psihičke, metaboličke i hormonalne poremećaje. Trebalo ga je odmah povesti lekaru i lečiti, ali mi to nismo mogle, jer nismo imali zdravstveno osiguranje, niti dinara u kući. Mislili smo, pomoći će mu država, nju je branio i za nju ratovao, ali smo brzo shvatile da od toga neće biti ništa - dodaje Rosa Jovanović.

Nada se da će se, pošto je priča o Miloševim nevoljama otišla "u etar", bar javiti njegovi preživeli drugovi i neko iz Vojske da mu pomogne da se leči, obezbedi kupatilo i sagradi bar jednu sobicu u kojoj bi mogli pristojno da žive...

Život u tuđem kućerku

- Bio sam vojnik, nisam mogao da izbegnem Kosovo, a i da jesam, ne bih... Smatrao sam da je časno braniti Srbiju, pa ako treba i za nju poginuti. I u paklu Košara nijednog trenutka nisam se pokolebao, borio sam se koliko sam mogao, a Bog je hteo da preživim. Mnogi, nažalost, nisu. Mnogo teži pakao čekao me je u mojim Trošticama gde živimo u tuđem i trošnom kućerku od koga je i štala bolja - kaže Miloš.

- Otac je odavno preminuo, od imovine nemamo baš ništa. Bili smo i ostali sirotinja. Kad bih zakucao kod lekara, odmah bi tražili zdravstvenu knjižicu, a i kada sam je dobio, mnogo lekova morao sam da kupim. Kome god bih pomenuo da sam ratnik sa Kosova i da sam ginuo na Košarama, mnogi bi me samo mrko pogledali, u nekim situacijama u Novom Pazaru to je bila i otežavajuća okolnost. Nisam se ovome nadao, čujem da i drugi moji saborci žive teško, ne znam šta se to sa Srbijom događa - pita se Miloš i naglašava da se, tek kada su za njegovu muku i sirotinju počeli da se interesuju humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović i mediji, počeli da se javljaju dobri ljudi iz cele Srbije i dijaspore i da mu šalju pomoć.

Jedva nabavile pumpicu

- Jedva smo uspele, i to tek nedavno, da Milošu izdejstvujemo zdravstvenu knjižicu i nabavimo pumpicu da bi lakše dišao. Ni danas ne znamo zašto je to tako. Ima naša država novca za razne gluposti, a za svoje ratnike, koji su krv prolivali za svoju zemlju i svoj narod, navodno nema - pita se Rosa Jovanović.

KRAJ

2020 © - Vesti online