Čika Brka doživeo godišnjicu "smrti"

- Nisam sam, imam sina i ćerku, ali sam jednostavno želeo za života da okupim one ljude koje cenim i sa kojima sam dobar sve ove godine. Najeli smo se i napili, da bi im na kraju rekao da, što se mene tiče, sad više ne moraju ni da dođu na moju pravu sahranu, ali znam da će ih biti sramota da to ne učine - kroz osmeh priča Brko, dodajući da je, eto živ, dočekao da napravi i godišnjicu.

Kaže, nije želeo da "rizikuje", možda mu potroše novce koji je spremio za podušje, pa da on to "na vreme obavi, dok još ima para".

- Skupilo se, bogme, tu dosta mojih dobrih prijatelja, koji su mi puno pomogli u životu. Svi su došli, osim jednog, kom je bila slava. Na podušju je bilo 35, na godišnjici oko 50 duša. Ispekao sam jagnje i prase, oba puta, i rekao im svima "jedite i pijte, ovo je moj zadnji dan". Tražio sam i da zapevaju, međutim nisu 'teli, kažu "nije red, pravimo ti podušje, a da pevamo".

Na godišnjici smo bili malo "opušteniji", valjda zato što je prošlo dosta vremena od "sahrane", tako da je cela kafana grmila od naše pesme, a bogme se dobro čulo i na ulici - prepričava čika Brko doživljaje sa sopstvenog podušja.

A, kako kaže, na celu ideju je došao sasvim slučajno. U nekoj raspravi, jedna osoba iz okoline mu je u trenutku besa rekla da je "za njega mrtav".

- Mislim se ja, mislim - i smislim. E, kad sam mrtav, neka sam, a napraviću i podušje. Potrefilo se da sam baš tih dana prodao vikendicu na moru i imao para. Prvo sam adaptirao kuću, napravio kupatilo, fasadu, malo pomogao rodbini i taman mi je ostalo toliko da napravim podušje, a eto preostalo je i za godišnjicu.

Tako smislio, tako i učinio. I nije mi žao, jer sam okupio sve prijatelje i lepo smo se družili. I rekao sam im da mi, kad stvarno umrem, ne prave ništa, jer smo to već "odradili" na vreme, za mog života - priča čika Brko.
 

Sve u svoje vreme - Ko se hvali da je starost lepa, taj laže. Dođu razne boleštine, slabije vidiš, slabije čuješ, teže se krećeš... ma, muke žive. Kad sam bio mlad nije mi bilo teško i po ceo dan da radim i posle nastavim sa društvom u kafani.   Dosta puta sam i u kanalu završio. Ali, sve u svoje vreme - veli Brko, dodajući da je srećan što još može da radi jer uz bilo kakvu zanimaciju i prijatelje godine se lakše nose.

Jedan od "zvanica" na podušju bio je i Mile Glumac. Sa osmehom se priseća tog dana.
- Samo me je zovnuo da dođem, jer pravi svoje "podušje". Znajući ga kao šaljivdžiju, bez razmišljanja sam rekao da ću, naravno, doći.

Da bi nas poštedeo, nije nas vodio na groblje, ali smo se okupili u kafani, nas oko 35, jeli, pili i šalili se celo popodne na račun njegove "sahrane" - kaže Mile.

Da mu se dopao sopstveni "ispraćaj na onaj svet", čika Brko potvrđuje i planom da priredi i, zbog bolesti, preskočenih 40 dana, pa da time zaokruži priču za "prvu godinu".

Kaže, sada nema para, penzija mala, pa je mora dopunjavati prodajom drva. Za nesreću, motorka mu se pokvarila, tako da je ona sada "prioritet". Zato će, kad uskoro proda krmaču, kupiti novu, a 40 dana će morati da sačeka, i to akcije iz Brodogradilišta, kojima se čika Brko nada.

- Čim dobijem akcije, odmah pravim i 40 dana, jer nema smisla da tako važan datum preskočim. E, onda ću pozvati njih 100, sve one koji su već bili i one kojima nisam javio "da sam umro", pa su mi zamerili - kaže Brko, dodajući da se nada da će ga zdravlje toliko poslužiti da obeleži još koju "godišnjicu". Pa, posle šta bude...