Nataša Jeremić: Srbija u crnoj rupi straha

Sa suprugom obilazite Srbiju. Kakvi su Vam utisci?
- Tek kada kreneš da putuješ po Srbiji, shvatiš koliko smo mi beskrajno duhovit narod. I to ti nekako vrati nadu. Beskrajno smo i sposobni i vredni. Dok smo obilazili neka domaćinstva bili smo zapanjeni kako ljudi rade, bukvalno sami, nemaju nikakvu pomoć države, ali uspevaju da se izbore. Koliko su neposredni, izuzetni i fantastični domaćini. Vidiš koliko nam malo treba da bismo bili srećni. Sve to mi je pokazalo da i dalje postoji taj dobar duh i da niko nije uspeo da nam ga ubije. Tu se zgode svakakve anegdote, ali nisu sve za novine. Rastužilo me je što sam tek sada shvatila koliko se mnogo teško živi. Istina je da su ljudi zadržali taj vedar duh, ali su ubijeni u pojam. Umorni su. Jako su umorni od svega što su prolazili tokom ovih godina. To je baš poražavajuće.

U vreme dok ste radili na RTS-u, suprug Vam je bio ministar. Jeste li imali neke povlastice zbog toga?
- Možda to zvuči neverovatno, možete da pitate moje kolege, ali nisam imala nikakve beneficije. Moj se posao nije promenio, osim što smo bili duplo više oprezni i vodili računa da neko ne pomisli da puštam ili ne puštam u Dnevniku nešto jer mi je rekao Vuk, zbog toga što su naši političari vrlo osetljivi na ono što ide ili ne ide na vestima. Bila sam maksimalno profesionalna, svoj posao mnogo volim i nikada nikome ne bih dozvolila da na njega utiče.

Ali ste ga napustili. Da li je posredi bila neka neprijatnost?
- Ne. Sa kolegama sam imala uvek izuzetan odnos i danas je tako. Generalno, imam dosta prijatelja na RTS-u, sa glavnim i odgovornim urednikom sam imala besprekoran odnos. Na RTS-u se situacija mnogo promenila u odnosu na ono kako je to bilo dok sam ja radila, o tome sam govorila i pre godinu i po dana, pa sam čak bila opomenuta od pojedinih osoba iz vrha vlasti da bih mogla da prestanem da pričam kako u medijima vlada diktatura. A pričala sam na osnovu onoga što sam videla iz inostranstva, a pratila sam tada sve političke emisije, kao i na osnovu onoga što sam čula od svojih kolega. Shvatila sam da rade pod užasnim pritiscima i možda sam bila privilegovana jer sam bila van zemlje. Ipak, shvatila sam da ne mogu da tako, da ćemo se posvađati već prilikom uređivanja prve ili druge emisije Dnevnik i da se to neće dobro završiti.

Dakle, mislite da u Srbiji vlada diktatura?
- Apsolutno! Strah je ključna reč! Čast izuzecima, ali svi ljudi u Srbiji se plaše da rizikuju posao, pa tako i ljudi iz naše profesije. Kada si doveden u situaciju da biraš između egzistencije i toga da se profesionalno baviš i da tačno plasiraš informaciju, ti ćeš verovatno da izabereš egzistenciju. Strašno je nametanje te atmosfere da se sve kontroliše u medijima, da se retko može čuti i bilo kakvo drugačije mišljenje, osim ako to nije unapred dogovoreno. To je poražavajuće i potpuno neizdrživo i neodrživo, i to nikada ne može dobro da se završi. Takvi pritisci moraju da prestanu, da puknu kao balon. Ljudi se plaše da bilo šta komentarišu. Upali smo u neku crnu rupu. Videla sam da neke kolege čak sebe ubeđuju da je sve u redu, da su pritisci nekada bili gori. Ne, ovakvi pritisci nisu bili nikada.

Da li je sedma sila zaista sila?
- Kakva crna sila!

Kako je bilo kada ste bili u Njujorku? Koliko se u svetu i kako podržavaju supružnici u političkim karijerama?
- U svetu je to drugačije nego kod nas. Potpuno je normalno da sve žene iz diplomatskog kora budu uključene u razne aktivnosti. Čak je i supruga kineskog predsednika, što je dosta neuobičajeno za Kinu, vrlo aktivna i poznata, podržava svog supruga i prati ga svuda. U SAD je veoma važna porodica, a samim tim, važno je ko ti je supružnik, da li se podržavate, da li si uz svog partnera. I ako vidiš da partneri imaju dobar odnos, to ti uliva poverenje, da ako taj neko ima srećan i rešen odnos u porodici, da će moći mirnije i bolje da obavlja svoj posao.

Na koji način ste se snašli u toj ulozi?
- Prilično sam pričljiva i društvena i dobro sam se snašla. Cela lepota raznolikosti koje Njujork i UN imaju jeste da se tu sakupljaju ljudi iz raznih krajeva sveta i svi nosimo nešto svoje i to potenciramo, ali volimo da prihvatimo i ono što nose drugi. To je bilo dragoceno iskustvo.

Imali ste susrete sa srpskom dijasporom?
- Neke ljude sam sretala ranije, ali to je bio prvi blizak kontakt sa srpskom dijasporom i drago mi je što sam videla da su dosta povezani, vezani, da se trude da organizuju razne skupove koji će da promovisati našu zemlju. Dijaspora se zaista trudi, tu ima divnih priča, divnih akcija o kojima se, nažalost, malo zna, osim u ponekim medijima kao što su "Vesti". Generalno, dijaspora je dosta zapostavljana u našim medijima i moram priznati da dok sam urađivala Dnevnik, retko smo imali priče koje su u vezi sa dijasporom. Oni rade velike stvari kojih nismo svesni. Vrlo često pomažu deci kojoj je potrebna medicinska pomoć, starim ljudima, prave velike humanitarne akcije za koje i ne znamo. To je divno!