Sumrak novinarstva (1): Nekad bila sedma sila
Upravo ove izuzetke vlast navodi kao dokaz da u Srbiji nema cenzure, da cvetaju svi cvetovi, da svaka "politička vaška od opozicije" ima prostor da blati vlast i da je sloboda tolika da se graniči s anarhijom, tim pre što je prostor na društvenim mrežama, novom vidu komunikacije, otvoren za svakoga.
Imaju li novinari pravo da u strahu za golu egzistenciju ćute? U suprotnom, mogli bi proći kao skrajnuta Olja Bećković, kao smenjeni Srđan Škoro, kao tuženi i brzopotezno osuđeni novinarka i urednik "Nina", kao prigušena TV Vojvodina, kao Radio B92 koji je od udarničke medijske pesnice kritičara vlasti pretvoren u besmislenog muzičkog emitera, ili kao privatizovani Studio B, kome neki više ne veruju ni za vremensku prognozu.
Strah poslednji umire
Srđan Škoro, naprečac smenjeni šef deska u "Večernjim novostima" 2014, nakon što je na RTS kritikovao kadrovska rešenja prve Vučićeve vlade, konstatuje da je većina novinara uplašena.
- Razumem kolege, strah je ljudska kategorija, ali kad uđete u profesiju , nije opravdanje da nađete svoj razlog za ćutanje: imam bolesnu ženu, imam dete, majku... Svako će naći svoj razlog za ćutanje, opravdan ili manje opravdan, dok ćemo se jedni drugima u kafani žaliti zbog onog što nam se dešava. Mene, recimo, masa ljudi tajno podržava, a javno jedno ili dvoje - navodi on.
S pozicije novinara u "Zovu", Škoro sada bije sudsku bitku s matičnom kućom za svoje pravo na rad posle više od 30 godina novinarske karijere.
Slavni košarkaški trener Dušan Ivković samilostan je prema otupeloj oštrici novinarskog pera. U utakmici koju vodi s aktuelnim režimom, legendarni Duda kaže da je prijateljima novinarima rekao da ih razume, da od njih ne traže da istupaju jer zna da bi zbog toga izgubili posao.
Ipak je Duda pogrešio u nečemu. Rekao je da veruje da će samo nastupati na televiziji N1, ali se ispostavilo da je sutradan gostovao na TV Vojvodina. Tako se čovek koji trenutno najbeskompromisnije nastupa protiv vlasti desio Javnom servisu, koji je posle prošlogodišnje pobede SNS-a doživeo značajne kadrovske odmazde. Drugim rečima, niti se medijska slika, niti se novinari mogu gledati kroz crno-belo ruho svojih redakcija - ako si protiv njih, moraš biti naš, i obrnuto. Bio bi to upravo onaj kredo koji je opšte mesto u javnom nastupu predsednika Vlade Srbije prema medijima. Neki novinari udaraju u režimski bubanj, malobrojni se usude da postave pitanja od interesa za javnost, dok se većina "pokriva" onom andrićevskom da u smutnim vremenima pametan zaćuti.
Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), ima razumevanje za kolege koje su se pritajile, ne ubrajajući tu one koji se i javno deklarišu kao pristalice vlasti zbog čega njihovi mediji neretko ili čak u kontinuitetu imaju propagandne umesto informativne sadržaje.
- Nekada sam radio u komercijalnim medijima i znam kako to izgleda. Prešao sam u CINS zbog toga što u komercijalnim medijima praktično više nisam mogao da radim onako kako sam mislio da treba. To je bila moja reakcija, ali nije svako u poziciji da tako reaguje. Mediji su samo posledica, mi imamo mnogo važnije mehanidžme u društvu koji su u problemu. Ako ne postoji nezavisno i profesionalno sudstvo na kome, u krajnjoj instanci, jedan medij može da odbrani svoje interese, šta onda da očekujemo od privatnih vlasnika medija? Da će ugroziti svoj profit u obračunu s vlastima? Nema šansi! - pita Čečen.
Dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Londona Siniša Ljepojević čak se ne bi menjao sa mlađim kolegama i po cenu da ima 30 godina manje, ali da u ovim vremenima započinje karijeru.
- Ne osuđujem nijednog mlađeg kolegu jer je teško boriti se u postojećim okolnostima. Strašan je pritisak na vlasnike i zaista mi je žao mlađih kolega.