Poslednji korak na višegradskoj stazi

Kako je samo šest dana ranije, 7. marta 1975, u Ženevi na prečac umro veliki jugoslovenski revolucionar i mislilac Veljko Vlahović, zluradnici su počeli da šire priču kako je i Andrić (koji je, znalo se, duže vreme pre toga u bolničkom krevetu lebdeo između života i smrti), u stvari umro tog istog dana, ali je to, tobož, sakriveno dok se obavi sahrana i odaju zaslužene počasti Vlahoviću.

Te, najblaže rečeno, bezdušne špekulacije je dve godine kasnije definitivno prekinuo Ljubo Jandrić kada je objavio svoju čuvenu knjigu "Sa Ivom Andrićem", neku vrstu dnevničkih zapisa nastalih tokom druženja sa slavnim piscem poslednjih sedam godina njegovog života.

Oteo od zaborava

U tom izuzetno zanimljivom delu, koje je teško svrstati u neki književni rod, a najtačnije su, čini se, ocene da je Jandrić na svojevrstan način "dopisao" Andrića, odnosno oteo od zaborava mnoge njegove misli i poruke kojih nema u njegovom nenadmašnom delu, on je 13. marta 1975. godine zapisao u Sarajevu:

"Rano jutro. Zvoni telefon. Prilazim sa strepnjom i dižem slušalicu. Sa druge strane čujem drhtav glas: 'Umro Ivo Andrić. To se dogodilo noćas, nešto poslije jedan sat iza ponoći...'"

Jandrić je istog časa krenuo vozom u Beograd i već sutradan se, kako je zapisao, našao u atrijumu Gradske skupštine u Beogradu, na rubu Pionirskog parka, stotinak metara od zgrade u ulici Proleterskih brigada broj 2, u kojoj je decenijama živeo Ivo Andrić.

Došao je da se pokloni senima prijatelja čiji je kovčeg bio izložen u ovoj prostranoj svečanoj dvorani, "punoj svetlosti i svečane tišine":

"Ležao je pored mene bez misli - piše Jandrić - prvi put tako beznadežno i potpuno sam, oslobođen nevolja starosti i patnje, prazan i pust, bez duga (osim možda onog prema nedovršenim rukopisima, pa i oni su pre dužni svom piscu, nego on njima) i bez obaveza, jer smrt nikoga i ni na šta ne obavezuje..."

U ovom zapisu Ljuba Jandrića posebno je upečatljiva ta završna slika večnog odlaska genijalnog višegradskog umotvorca, trenutak kad se preselio u prah i uspomenu:

"U prepunoj kapeli krematorijuma na Novom groblju u Beogradu, počasne straže, reflektori i oproštajne reči koje se gube u zujanju filmskih i televizijskih kamera... Najposle odjeknu napolju jedan, za njim drugi pa treći plotun. I kovčeg koji je do tada mirovao na svom postolju u pročelju kapele, polako poče da se spušta, praćen Bahovom muzikom i rečima onog koji nas je zauvek napustio."

Molitveni ćilim

"U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u životu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik molitveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku stazu koja leči svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u životu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa kojeg nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, neviđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu višegradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine."

Strah od beležnice

Kad je Ljubo Jandrić prvi put izvadio beležnicu i kazao Andriću da želi "za svoju dušu" da zabeleži nešto od njegovih misli i poruka, uvek oprezni i zatvoreni Andrić se brecnuo:

- Taman posla! Pa da to padne novinarima u šake! - a onda mu objasnio da ni po koju cenu ne bi pristao da piše neku vrstu sopstvene ispovesti, jer su to subjektivne stvari koje "uvek navedu čoveka na pogrešan put":

- Englezi imaju lepu misao o tome - dodao je Andrić - koja glasi: Ima više načina da se laže, jedan od njih su memoari.