Utorak 28.02.2017.
14:58
P. Bajić - Vesti

Gost "Vesti" - Dragan Jović: Gale i njegovi anđeli

Vesti - M. Karović
Dragan Jović u "Vestima"

Zlatnu medalju, prvu za Srbiju kao samostalnu državu sa Olimpijskih igara, doneo je tekvondo u Londonu 2012. U Riju četiri godine kasnije je jedna sudijska greška u poslednjim trenucima sprečila da se drugi put zbog ovog sporta začuje himna "Bože pravde" na najvećoj sceni. U Tokiju 2020. mogao bi da bude nastavljen niz. I ne samo to, već i proširen.

U svim tim uspesima je nezaobilazno jedno ime - Dragan Jović Gale (47 godina). Ipak, kako skromno kaže, on ne bi mogao ništa bez svog tima, sa kojim svakodnevno trenira aktuelne šampione i nove nade u Beogradu, u klubu Galeb, njegovom čedu, zbog kojeg je mnogo rizikovao. Ali, rizik se isplatio i doneo mu neprocenjivu dozu sreće.

U razgovoru sa gostom našeg dopisništva u Beogradu krenuli smo redom, od dana njegovog sazrevanja na Karaburmi i toga kako se uopšte odlučio za tekvondo.

Teško protiv propagande

Prvi uspesi srpskog tekvondoa na međunarodnom planu su se dogodili sredinom devedesetih godina prošlog veka.

- Gde god da smo otišli, nemoguća misija je bila da nešto uradimo. Mi smo bili ozloglašeni, Srbi ubice, a nije bilo elektronskog oklopa, pa je bilo lako manipulisati. Dešavalo se da očigledno isprebijate čoveka na takmičenju, a izgubite, pa je bilo i mnogo suza. A onda je Zoran Prerad došao iz Belgije. Njega su već poznavali, pa su imali drugačiji stav. On je uzeo prvu medalju za Srbiju na SP, na Filipinima 1995. Potom je uspeo i Zoran Krajčinović, koji je došao iz Danske, na SP u Hongkongu 1997. Takođe, ne treba zaboraviti Tanju Grubor i Dubravku Boškov, koje su osvojile medalje na EP u Helsinkiju 1996. Oni su uspeli, mi nismo, ali nema kukanja. Te godine nisu bile srećne za našu generaciju.

Prva sportska ljubav je bila fudbal.

- Nema deteta koji ga nije voleo, a meni je išao od ruke. Tako sam trenirao kroz celu osnovnu školu, u Karaburmi, igrao sam levo krilo. Potom sam prešao u OFK Beograd, ali i povukao se, ne zbog konkurencije, nego su bile čudne okolnosti kako se bira tim - počeo je priču Jović.

U isto vreme je trenirao i streljaštvo.

- Solidno je to išlo, moj klub je bio Palilula, ali je za streljaštvo potreban mirniji temperament, a ja sam malo življi. Ipak, naučio sam tehniku, pravilno disanje, koje je veoma važno. Nisam mogao da budem reprezentativac ili neko ko može da napravi veliki rezultat, ali mi je prijao taj sport, smirivao nas je posle fudbalskih utakmica, pa sam ostao sedam godina. I danas na vašarima, ponekad, uzmem pušku i osvojim neku lutkicu... Ipak, kada smo pošli u srednju školu, tata je rekao da se batali sve jer je učenje najbitnije. Jedno vreme sam tako bio van sporta, ali sam krenuo da se bavim brejkdensom. Oduševljale su me te vratolomije na parteru, delovalo mi je kao gimnastika. Postao sam prvak Beograda, učestvovao na prvenstvu Jugoslavije...

Decenija na vrhu

Pre nego što je uplovio u trenerske vode, Jović je bio neprikosnoveni takmičar na državnom nivou.

- Od 1988. do 1998. godine sam bio prvi na svim takmičenjima. Deset godina nisam izgubio meč. A kada sam izgubio, zbog nekih nameštanja u Savezu, veoma brzo su me i izbacili sa takmičenja. Politika u ovom našem sportu je bila čudo, kao mator si sa 27... Tako sam prešao u trenerske vode i tu sam i danas.

Sve se to događalo u periodu do 17-18 godine, a onda je rešio da se posveti nekom borilačkom sportu.

- Jedan ceo dan sam proveo u SC Vračar kako bih video razne borilačke veštine i izabrao sam tekvondo. Svidele su mi se te vrhunske nožne tehnike. Trenirao sam prvo u klubu Kalemegdan, kod Dragana Petrovića, osnivača tekvondoa kod nas. U početku je tu bila ekipa od nas deset drugara iz kraja.

I tu kreće avantura u kojoj je žrtvovao mnogo toga, sa jasnim ciljem. A želja za uspehom je savladala sve prepreke.

- Naravno, postoji to odricanje o kojem se već pisalo, u smislu nekih materijalnih stvari, ali to je nešto što je moralo da se desi da bi se napravio centar za trening. Odluka da prodamo stan i uložimo u kupovinu garaže je bila moja, supruge i porodice. Više puta sam rekao da to ne treba da bude primer za sve, ako nisu spremni da žrtvuju i možda izgube. Mi smo u kreditima i danas, to će trajati 30 godina i još su "švajcarci". Tada su nas svi nagovarali oko "švajcaraca", a evo sada dokle smo došli. Ali, nema plakanja. To sam odabrao i presrećan sam što sam imao hrabrosti, naročito moja supruga. Ne mogu da kažem da je to odricanje, već ulaganje jer ne može da se radi bez sale.

Instagram (Dragan Jović Gale)
Dragan Jović sa porodicom

Stvaralac tekvondo šampiona poručuje da mu je mnogo teže palo nešto drugo.

- Supruga Vladana i ja imamo trojke - Saru, Teodoru i Novaka i dok su oni rasli ja sam provodio znatan deo vremena negde po belom svetu. Evo, sada su tinejdžeri, imaju po 15 godina, a ponekad počnem da pričam sa njima kao da imaju devet, pa se zavitlavaju sa mnom. Malo sam preskakao neke stvari i to je nešto što ne može da se vrati. Nadoknađujemo to sada, kada su u trenažnom procesu. Putujemo zajedno, a pridruži nam se i supruga kada joj dozvole obaveze. Naravno, nije to samo slučaj sa mnom, već su se mnogo toga odrekli i takmičari.

I supruga osetila nepravdu

I Draganova supruga Vladana se takmičila u tekvondou.

- Ja sam je prvo upoznao, pa doveo na takmičenje, nisam zloupotrebio svoju funkciju - uz osmeh je rekao Jović.

Potom je nastavio:

- Videla je demonstracioni tim Koreje na OI u Seulu 1988. i zavolela je taj sport. Onda je srela mene, pa kada sam joj rekao čime se bavim bio sam joj zanimljiv. Nažalost, i ona je osetila nepovoljan odnos prema našim takmičarima. Na SP u Hongkongu bila za dve klase bolja od rivalke, ali joj nisu dozvolili da pobedi i možda stigne do medalje.

Dragan naglašava da u klubu nema privilegija.

- Sve zavisi od njih, a ne od mame i tate. Za sada, imaju uspeha. Teodora je, na primer, bila treća na EP za kadete i peta na SP. Sjajno su svi radili i na nedavno održanom US openu, stižu i da završe obaveze u školi. Sve je to lepo, ali tek treba da se prođe razvojna faza, pubertet. Adolescenti su čudo. Dešavalo se da veliki talenti odjednom odustanu. Doduše, sada i roditelji pružaju još veću podršku i sreća je što postoji to nacionalno priznanje za sportiste, pa u slučaju velikih rezultata sigurno neće ostati bez hleba. A i kada je reč o tom nacionalnom priznanju, moram da apelujem da se vrati trenerima. Ja sam imao sreću da budem u grupi koja ga je dobila pre nego što je ukinuto zbog nekih zloupotreba, pošto su kao treneri prijavljivani stričevi, babe, dede... Verujem da to može da se izmeri, proveri, ko je koliko učinio. Bez trenera, naročito u individualnom sportu, nema vrhunskih sportista. Oni su jedno biće!

Podsećanje na London i Rio de Žaneiro: "Pukni zoro" za motivaciju

Nije išlo, a onda je Gale došao sa svoja dva anđela i sve se promenilo... Tako su neki od članova našeg tima opisali dane u Olimpijskom selu u Riju prošlog leta. Dolazak tada aktuelne olimpijske šampionke Milice Mandić i velike nade Tijane Bogdanović doneo je preko potrebnu dozu pozitivne energije u celu našu delegaciju, koja je te Igre završila sa sjajnih osam odličja. Jedno od njih, srebrno, pripalo je i Tijani.

Vesti - A. Čukić
Dragan Jović, Milica Madić i Tijana Bogdanović

Milica - dar sa neba

Dragan Jović često ističe tim, koji čine Duško Ilić, Marija Srećkov, Ninoslav Babić, Uroš Todorović, Stevan Rašić i drugi treneri. Naglašava koliko je bitan odnos koji gaje u klubu i reprezentaciji:
- Značajna je dobra hemija između takmičara, trenera i roditelja, ali i između samih takmičara. Kada imate jednu Milicu, za koju kažem da mi je dar sa neba, kao čovek i sportista, posvećenik, onda je mnogo lakše da Tijana shvati koliko je značajno da je prati i da nema prigovora. Tako i drugi, mlađi.

- Veoma mi je drago što tako pričaju, jer su to sve vrhunski sportisti. Predigra je bila u Londonu 2012, kada smo stigli poslednji i bili u avionu sa Ivanom Španović. Sećam se da sam rekao Ivani da je srećne ruke, pošto uzimamo medalju 100 odsto, a pošto ide sa nama i ona ima šanse. Došli smo tamo i situacija nije bila baš dobra. Ispali su naši favoriti, motivacione poruke više niko nije čitao... Međutim, uzeli smo mi medalju, pa vaterpolisti, tu su bili i strelci... Zato smo želeli da se to ne ponovi u Riju. Pogodilo nas je pisanje u medijima, mnogi su već prozivali naše sportiste jer u prvoj nedelji nije išlo. Rekao sam sebi da ću, ako uočim lošu atmosferu, puštati preko razglasa motivacione pesme kao što je "Pukni zoro" ili našu himnu. Međutim, nije bilo baš tako. Vaterpolisti, odbojkašice, košarkaši i košarkašice su bili dobri. Nije im išlo, ali su bili u svom sistemu. Mi smo doprineli tako što smo obavili nekoliko razgovora, preneli pozitivnu energiju i kažu da je upalilo, vaterpolisti naročito.

Podsećanje na rezultate njegovih takmičara donosi mu i ogromno zadovoljstvo, ali i žal.

- Tijana je zaslužila zlato i to je pokazao naknadni snimak, odnosno da je protivnica pala pre isteka vremena. Ipak, ne mogu da kažem da je neko sa namerom ukrao. I Milorad Čavić je prvi stigao na cilj u Pekingu 2008, ali elektronski sistem nije registrovao. Gledao sam samo jednom to finale, ali gde god da odemo, na seminarima, oni baš to puštaju kao primer greške sudije i osećam se kao da mi nabijaju prst u oko. Meni je žao što je Tijana gubila tu borbu, što je loše počela. Na to smo mogli da utičemo, na ovo nismo.

Dragan ističe da mu je žao zbog toga što je Milica ostala bez odličja.

- Nikada nije bila spremnija, ali desilo se. Tehnički nije bio problem, nego u prihvatanju taktike, i to je ono što je grize. Tek sada smo je oporavili, osvojila je zlato na nedavno održanom US openu. Bože moj, dešava se, život ide dalje. Nekada skočite, nekada padnete, ali morate da imate energiju, a one je imaju. Jedva čekam Tokio 2020, gde nam je cilj da imamo četiri takmičara. Verujem da će Milica biti nikada bolja u karijeri, a Tijana će imati još snažniju želju za uspehom nego u Riju.

Serđa - zapamtite to ime

Na nedavno održanom US openu u San Dijegu medalje u seniorskoj konkurenciji su osvojile Milica Mandić (zlato) i Tijana Bogdanović (srebro), a među juniorima je zablistala Serđa Stević, nova nada za olimpijska odličja.
- Serđa je kadetski prvak Evrope, sposobna, talentovana, ali je pitanje da li će zbog pravila u tekvondou imati vremena da se kvalifikuje za Igre u Tokiju 2020. Već za one posle toga, u 2024, druga je priča. Za taj period je uzdanica može da bude i Bogdan Bulat, ali ne samo on, naravno. U Srbiji imamo velike talente i ima dosta klubova koji prate naš sistem i koji imaju mnogo toga da pokažu. Nismo mi jedini - istakao je Jović.

U Galebu i deca iz dijaspore

Kao i mnogi drugi srpski sportisti, koji su gostovali širom sveta, i predstavnici u tekvondou osetili su koliko znači njihov dolazak i uspesi našim ljudima iz dijaspore. Tako je bilo i prilikom nedavnog takmičenja na US openu.

- Naš prijatelj Nenad i njegova supruga Vesna dočekuju naše sportiste kada god dođu u San Dijego. Takvo gostoprimstvo nisam ranije doživeo. Nas 18 je bilo tamo ukupno, a oni su nas vozili po gradu, pravili večere, brinuli o nama. Podršku nam je pružio i naš nekadašnji odbojkaš Bela i njegova supruga Danijela. I ovim putem se zahvaljujem dijaspori.

Gale ističe i da ima dosta dece iz dijaspore koja vole tekvondo.

- Javljaju nam se često, dolaze na kamp - iz Kanade, Amerike, Australije, Nemačke, Francuske... Evo, sada su nam u klubu dve devojčice iz Australije. Pozdravljam ih sve i ovim putem i zahvalan sam što veruju u naš sport.

Instagram (Dragan Jović Gale)
Nade Tekvondo kluba Galeb za Olimpijske igre 2020. i 2024. godine

Pored njih, u Srbiju zbog tekvondoa dolaze i drugi.

- Još jedno ime koje treba da se zapamti je Dmitrij Nagaev, Izraelac uzbekistanskog porekla. Kada je njegova porodica birala evropsku zemlju u koju će da se preseli, jedan od bitnih uslova je bio i kvalitet tekvondoa. Opredelili su se za Srbiju i već tri godine su u Beogradu. Dmitrij je ovog meseca napunio 18 godina i sada smo u procesu dobijanja srpskog pasoša. Izuzetan talenat - naglasio je Jović.

2022 © - Vesti online