Živi, živi duh slovenski

Pevali su sveslovensku himnu "Hej, Sloveni". U isto nevreme, često su Česi i Slovaci slobodarskog duha, na silu uterani u austrougarske uniforme, istu pesmu pevali na bojištima kako bi skrenuli pažnju na sebe i pokazali se ko su i tako izbegli bratsko krvoproliće. Nažalost, događalo se i to da su se uz istu pesmu drugi Česi i Slovaci klali sa slovenskom braćom Srbima i Rusima. Bilo kako bilo, ova pesma Slovaka Samuela Tomašika se sa njima proširila po Balkanu i Rusiji.

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. u napadu Sila osovine, partizani predvođeni Josipom Brozom Titom su odbacili himnu međuratne Jugoslavije "Bože pravde". Iako se ona sastojala iz srpske, hrvatske i slovenačke pesme, isuviše je podsećala na kraljevinu, pa je usvojena "Hej, Sloveni" sa nešto izmenjenim stihovima koji su sada glasili: "Hej, Sloveni, jošte živi duh naših dedova, dok za narod srce bije njihovih sinova. Živi, živi duh slovenski, živeće vekov'ma! Zalud preti ponor pakla, zalud vatra groma! Nek se sada i nad nama burom sve raznese. Stena puca, dub se lama, zemlja nek se trese! Mi stojimo postojano kano klisurine, proklet bio izdajica svoje domovine!"

Prvi put se himna "Hej, Sloveni" čula usred rata, na Prvom i Drugom zasedanju Antifašističkog veća nove Jugoslavije (AVNOJ), zakonodavnog tela partizanskog pokreta. Ipak, komunistička Jugoslavija nije imala zvaničnu himnu sve do 1977, kada je potraga za boljim kandidatima konačno napuštena, a "Hej, Sloveni" usvojena kao državna himna.