Prolazimo jedni kraj drugih bez ljubavi

"Pre nekoliko godina, jedan je list doneo članak pod naslovom 'Čovek je čoveku stvar'. I, zaista, mi često prolazimo jedni kraj drugih bez ljubavi i bez obzira kao kraj mrtvih stvari. Kao da ti ljudi koje na svome putu srećemo nisu deca Božja, kao da nisu naša braća i naši sapatnici. Štaviše, gotovi smo da se od prvog susreta s ljudima odnosimo prema njima tuđe i neprijateljski. Pogledajte samo kako se držimo u tramvaju, vozu, na pijaci, čak i u crkvi: samo jedno guranje, uzajamno prebacivanje, podsmevanje, vređanje. Tek što dođemo u dodir s nekim, odmah ga ocenjujemo i merimo i gledamo u čemu da ga osudimo. Kao da smo na zemlji samo zato da procenjujemo tuđe slabosti i postupke, da ih kritikujemo i na videlo iznosimo. Tek kad neko od nas umre, mi se sažalimo na njega i kažemo: Siromah! I: Jadnik! Dobro bi bilo da smo to osetili i govorili dok je još bio živ. Da smo se sažalili na njegove patnje i slabosti i da smo ga malo više voleli. Ako ćeš me mrtva požaliti, molio je Strahinić Ban, požali me dok sam u životu!"

                                                                 (episkop braničevski Hrizostom Vojinović, pre 1958)