Zabranjeno kolo kralja Aleksandra
Veliki ljudi Srbije, naučnici, umetnici, komandanti, kraljevi i predsednici imali su i svoja omiljena narodna kola. Tako je kralj Aleksandar Karađorđević najviše voleo Šumadijsko kolo, vojvoda Stepa Stepanović Čačanku, a heroj Beograda u Prvom svetskom ratu major Dragutin Gavrilović dobio je Gavrilovićevo kolo.
Tamo gde su bili Užičani i Drinska divizija orilo se Užičko, a gde su Mačvani - Mačvansko kolo. Vojvođani su igrali bećarac. Srpska vojska je imala i Oficirsko, Vojničko i Kaplarsko kolo. Na Krfu bi se uhvatili srpski vojnici u Kolubarsko kolo, a Grci i Francuzi su u čudu beležili: "Čim su malo ojačali, Srbi su počeli da pevaju i igraju."
Solunski ratnik Milorad Jevtić, jedan od malo preživelih od čuvenih 1.300 kaplara, sećao se: "Kada se malo oporavimo, onda se sakupimo oko logorske vatre i pevamo, malo setno, a malo radosno, jer uskoro ćemo krenuti u Srbiju da povratimo slobodu svome narodu. Setimo se Cerske bitke, a frula, gitara i harmonika krenu Mačvansko kolo."
Niko nije igrao kolo tako zaneseno kao kaplari, "gvozdeni srpski vojnici", kako su ih zvali. Oni su imali i svoje kolo, čvrsto i toliko žustro, da je podsećalo na vojnički egzercir, a na kraju se obavezno igralo Sokolsko kolo. Ono se naročito rado vilo u vojnim logorima Solunske doline kada su, udruženi u Jugoslovensku dobrovoljačku diviziju pristigli iz celog sveta Srbi, Crnogorci, Slovenci, Hrvati, Česi, Slovaci.
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je u Solunu, po završetku rata, priredio bal na kome su zvanice bili komandanti svih savezničkih armija i članovi njihovih vlada, ugledni naučnici i umetnici, orkestri armija. Budući kralj buduće Jugoslavije poveo je Kraljevo kolo. Novinari su s divljenjem izveštavali kako nijedan dvorski bal u Evropi nije bio tako veličanstven kao ovaj oficirski bal, pišući i o elegantnoj igri Aleksandra. Posle Drugog svetskog rata, Kraljevsko kolo se našlo na listi zabranjenih. Ipak, muzičari bi uspevali da doskoče vlastima svirajući Srbijanku, sve dok se režimske sudije ne bi primetile da je zapravo reč o samo jednoj verziji kola kralja Aleksandra.
Nadahnuti Napolitanac
Solunska ratna priča nadahnula je i strane umetnike. Tako je Napolitanac Dionisio de Sarno - San Đorđo komponovao jedno od najlepših srpskih kola, Solunsko. On je još od 1893. u Beogradu radio kao profesor muzike i sekretar italijanskog poslanstva. Pre toga je radio u Kotoru, gde je za dramu kneza Nikole Petrovića "Balkanska carica" napisao muziku, pa je delo izvođeno u Nemačkoj i Rusiji. Solunsko kolo je posvetio Srpskoj gimnaziji u Solunu, uplićući vešto šumadijske i italijanske melodije.