Za decu bi i život dao
Tragom ove priče o ljudskoj agoniji ekipa "Vesti" našla je gotovo zavejanu Nenadovu kuću u Ritopeku i u ime čitalaca odnela poklone kako bi porodica Dimitrijević ove zimske i praznične dane provela kako dolikuje.
Vode ni iz bunara
Dok smo se s mukom probijali kroz zavejane i zaleđene ulice Ritopeka, s obližnjih brda šibao je vetar, a kamioni zbog nanosa i klizavog puta stajali blokirani na putu. Među njima i cisterna koja meštanima donosi vodu. Ritopečani, naseljeni samo 15-ak kilometara od centra srpske prestonice, vodovod nemaju, a bunari su se smrzli. U kući Nenad živi s majkom, suprugom i dvojicom sinova. Bilo je lakše kada mu je otac bio živ, on je radio na građevini, pa je pomagao, ali je umro pre tri meseca.
Savest jača od gladi
Nenad kaže da njegovoj porodici trebaju namirnice, a ne novac.
- Svaki dan sam sebi govorio: "Nema veze, sutra ću ja jesti, nek ima njima." Ja i ne mogu da jedem kad znam da oni nemaju. Nisam mogao ni da ležim u bolnici, da jedem tamo, da mi je lepo i toplo, a da znam da mi porodica gladuje kod kuće. Iste večeri, kada su me pregledali i zbrinuli izašao sam iz bolnice - priča odlučni Nenad.
Zahvalan za poklone i hranu koju smo mu u ime čitalaca "Vesti" doneli, Nenad počinje svoju priču golim činjenicama.
- Nemamo novca, nema posla i ne mogu da prehranim decu. Šest dana nisam ništa jeo, zbog čega sam završio na VMA, a uveče sam izašao iz bolnice na svoju odgovornost - priča Nenad dok se kraj njega igraju sinovi od tri i po i godinu i po dana.
Mraz stegao, a posla nema
Zamolio je da decu ne fotografišemo. U kući se oseća vlaga, a u toj memli živi petoro Dimitrijevića. Zimske dane provode čekajući cisternu s vodom. Nenad kaže da je svuda tražio posao, a zimi od njegovog zanata nema hleba.
- Svuda sam bio. Samo još u cirkus nisam otišao da se ponudim da me ispale iz topa. Nigde nema posla. Otišao sam u 200 firmi, a niko ni da me pozove. Nemam vezu za posao i sedim kući. Struju su nam isključili zbog duga od skoro 80.000 dinara. Nismo imali kud, morali smo da se priključimo na komšije, pa od jednog uzimamo struju za televizor, od drugog za grejanje, a od trećeg za ostale aparate - priča Nenad muku svoje porodice kojoj je jedini redovan prihod socijalna pomoć od celih 13.000 dinara.
Komšije se krstile
Prvi komšija u čudu je kako je Nenad izdržao i preživeo.
- Nenad je dobar čovek. Tog dana kada su ga odvezli na VMA ljudi su se krstili kako je izdržao, samo što mu se creva nisu zavezala. Primio je pet-šest infuzija i otišao kući - kaže Nenadov prvi komšija.
Dimitrijevići se greju na ugalj i drva, kad imaju, a treba im i struja za kotao. Na njihovim licima kao sa stranica knjige čita se zahvalnost zbog namirnica koju su poslali čitaoci "Vesti". Najvažnije je, ipak, što je pomoć stigla deci koja će ovu januarsku hladnoću provesti sita i obučena. Zahvaljujući dobrim ljudima, komšijama i prijateljima, ova porodica očigledno neće ostati sama.