Kao da je znao: Evo šta je Tito 1957. pisao Rusiji, Americi i NATO
Već na samom početku, Tito kao prioritet definiše čvrstu rešenost da se svi međunarodni problemi rešavaju mirnim putem i saradnjom. Prema njegovom mišljenju, upravo ljudi čija je dužnost da održavaju mir i bezbednost, najčešće sami narušavaju princip mirne koegzistencije upornim deljenjem sveta na interesne zone, piše Newsweek.
Kritikovao i Zapad i SSSR
"Poreklo tenzija koje danas muče svet može biti povučeno skroz do vremena Teherana, Jalte i drugih konferencija o određenim međunarodnim problemima kao što je podela sveta na sfere uticaja. Za njih, svet su činile tri velike sile; sve druge nacije posmatrane su kao protektorati i njihova stremljenja su ignorisana", piše Tito.
Pročitajte još:
* Pakleni plan Amera: Atomska bomba za Sovjetski Savez
* Rusija posle SSSR-a: Od "ranog Jeljcina" do "zrelog Putina"
U kritikama velikih sila, Josip Broz nije štedeo ni Zapad, ni Sovjetski Savez.
On Zapad optužuje za licemerje, jer koristi princip nezavisnosti u propagandne svrhe, dok u praksi čini upravo suprotno - narušava pravu nezavisnost manjih i slabijih država. Tito je savršeno svestan da je Staljinova politika odgovorna za veliko nepoverenje SAD i Evrope u vezi s namerama SSSR-a, ali ne može da objasni zašto to nepoverenje ne samo da nije prestalo, već je u porastu i posle Staljinove smrti.
Titova analiza odnosa Zapada i Istoka, tačnije Vašingtona i Moskve, aktuelnija je danas nego ikada ranije, pre svega u razmatranju uzroka tenzija i smisla NATO saveza.
"Neću otkriti nikakvu tajnu kada kažem da postavljanje vojnih baza u Evropi, na Bliskom istoku i u Aziji predstavlja trajnu pretnju po mir, jer dovodi do legitimnog nepoverenja druge strane, u ovom slučaju sovjetskih lidera. Sovjetske vođe gledaju na ovo, s pravom po mom mišljenju, kao na politiku okruživanja, vojnu pretnju i agresivan pokušaj izolacije Sovjetskog Saveza", pisao je Tito.
Uporedimo li ovo stanovište sa saopštenjima Kremlja u poslednjih par godina, videćemo da je ključni problem na relaciji Vašington-Moskva, suštinski nepromenjen. Na njega su se samo u međuvremenu nakalemili drugi problemi, kao što je pitanje američkog raketnog štita u Evropi ili Južnoj Koreji, koji su dalje zakomplikovali situaciju.
O NATO paktu
Postojanje NATO pakta, primećuje Tito, imalo je smisla kada je Alijansa nastala - tokom ere Josifa Staljina. Kako su faktori zaslužni za uspostavljanje saveza nestali, ne postoji apsolutno nikakvo opravdanje za njegovo dalje postojanje, a naročito ne za ekspanziju i razvoj.
S obzirom na Titovo fundamentalno protivljenje "blokovskom sistemu" spoljne politike, sličan stav važi i za Varšavski pakt, premda je njegov "pokretač" bila neophodnost protivteže Alijansi.
"Ubeđen sam da će Varšavski pakt nestati čim nestane i NATO", pisao je Tito.
Jugoslovenski lider predlaže kolektivni bezbednosni sporazum, koji bi obezbedio mir i stabilnost na osnovu poverenja među nacija i država, koje bi dalje omogućilo daleko efikasnije rešavanje međunarodnih problema.
Da bi to uspelo, neophodno je da princip rešavanja međunarodnih problema poičiva na koegzistenciji država, nezavisno od pilitičkih uređenja, odnosno od toga da li je na vlasti komunistički ili demokratsko-kapitalistilčki režim.
Mešanje sila u unutrašnju politiku država
Mešanje u unutrašnja pitanja, koje se u današnjoj političkoj areni najviše zamera Vašingtonu, za Titovu koncepciju međunarodnih odnosa predstavlja veliku opasnost i "može dovesti do nove katastrofe za čitavo čovečanstvo".
Josip Broz veoma je rano razvio političku viziju sveta koja se, osim po socijalističkim elementima, u mnogim segmentima preklapa sa današnjim stremljenjima. Titova diplomatska zrelost bila je svojevremeno daleko veća nego kod mnogih koji su zastupali hladnoratovski način razmišljanja. Trebalo je više od 30 godina da bi SAD promenile stav prema Rusiji (kao naslednici SSSR), ali i to je bilo kratkog roka.
U današnjem svetu ponovo vlada veliko nepoverenje između istoka i Zapada, govori se o drugom Hladnom ratu, a sve češće su i procene ko bi pobedio u Trećem svetskom ratu.
Kako bi umanjili šansu globalnog konflikta, današnji lideri teže političkim unijama, vojnim savezima, interkontinentalnim ugovorima o slobodnoj trgovini i sličnim obavezujućim pravno-administrativnim sredstvima, koje su u svojoj osnovi i dalje bazirani na blokovskoj politici.
Nezavisnost i neutralnost, koje Tito ističe kao ključne za mirnu koegzistenciju, opet su ugrožene, ovog puta sve nejasnijim granicama između nacija i kultura i novom gvozdenom zavesom između demokratskog i liberalnog Zapada i tradicionalističke Rusije na Istoku. Nezadovoljstvo koje proizilazi iz manjka nezavisnosti već se manifestuje usponom nacionalizma i takozvanog "populizma", kroz rasne tenzije i sve veće nepoverenje ljudi u njihove vođe.
Sudeći po 2016, sigurno je da će ova decenija doneti još brojne političke potrese i promene. Jedan od njih možda će presuditi ko je bio u pravu - Tito ili, manje više, svi ostali.