Branine džempere kupovali Japanci
Počela kao devojčica
- Pletenjem sam počela da se bavim još kao devojčica, jer je u to vreme za majke bila sramota da im žensko dete u kući ne ume da plete, jer je umeće u pletenju bilo, nekako, kao deo devojačke spreme. A i šta bi se u dugim zimskim, planinskim, zlatiborskim noćima i radilo ako se nebi plelo. Bilo je to i vreme kada su ukućani morali da imaju toplu odeću, a posebno je to važilo za mušku čeljad koja su i zimi radila teške poslove oko stoke, u šumi, odlazili na pijacu, a u prodavicama u to vreme i nije bilo toliko robe da se kupi, a i ono što je imalo bilo je skupo i nije baš za gorštake. Znači, dok se vremena nisu promenila žene su plele vunene džempere, čarape, prsluke i kape iz nužde, a tek kasnije je neko procenio da džemperi koje pletu žene sa Zlatibora imaju i umetničku vrednost a i tako je sve počelo - objašnjava baka Brana zbog čega je svako žensko dete sa Zlatibora moralo još u najranijoj mladosti da nauči da plete.
Plete dok zabole ruke
- Sada pletem samo po narudžbini i kada mi oni koji cene moj rad donesu vunenu pređu. I tako, kako živim sama, ujutro prvo namirim stoku i tek onda se prepustim pletenju koje traje po ceo dan i do duboko u noć. Kada je vreme da odložim igle i pređu znam po rukama. Kada me zabole ruke to je vreme kada prekidam rad i odlazim na počinak. Ali tako sam navikla jer nema lepšeg spavanja nego kada te od klota i frketa zabole ruke. Tako je bilo godinama, a tako je i danas - veli Brana.
Da nije bilo preduzimljivih žena iz Sirogojna, žene sa Zlatibora bi i dalje najlepše odevne predmete plele samo za sebe i sebi najbliže. Međutim, formiranjem zadruge koja je organizovala pletilje iz zlatiborskih sela ceo svet je bio u prilici da sazna da na žene sa ove planine pletu prava umetnička dela.
Naši džemperi stizali do japana
- U to vreme, a mislim da je to i najlepše vreme za mnoge od nas kojima je umetnost bila u rukama, iglama i vunenoj pređi, nismo mogle da postignemo da ispletemo toliko džempera koliko su bili traženi i u ondašnjoj Jugoslaviji i širom sveta. Zadruga je okupljala više od 3.000 pletilja koje nisu uspevale da ispletu toliko džempera kolika je bila potražnja. Stizale su narudžbine iz čitavog sveta, a naši džemperi su stizali i do Japana. Ta zadruga nam je mnogo značila jer je omogućavala da i mi žene zaradimo dosta novca za svoju kuću i da tim novcem školujemo decu. U to vreme, recimo, mnoge žene koje su vek provele na planini obišle su skoro ceo svet idući na modne revije gde su naši džemperi bili pravi hit. Ja sam išla čak u Italiju, a druge pletilje su i još dalje. No, vremenom se nešto opet promenilo i sada se broj žena koje su angažovane na pletenju džempera sveo, kako čujem, na 500, što nije dobro - priseća se Brana najlepših godina za pletilje sa Zlatibora.
Uči mlade devojke
- Raduje me uvek kad završim neki lep džemper, ali me raduje i to što čujem da je u selu sve više mladih devojaka kojima pletenje ide od ruke. Ja neću moći još dugo da pletem, ali sada sam sigurna da će u selima oko Sirogojna uvek biti dobrih pletilja koje znaju da ispletu džempere u koje upletu i dobar deo svojih umetničkih doživljaja i osećanja - kaže Brana Planić, jedna od najstarijih, ali i najboljih pletilja sa Zlatibora.
Od kada je baka Brana zašla u duboke godine prestala je da plete za zadrugu, ali i dalje ne ispušta iz ruku igle i pletivo.
Žal za prelima
- Starica Brana živi sama, život joj se sveo na gajenje nešto malo stoke i živine što joj je preostalo i pletenje. Sa nostalgijom se seća vremena kad su glavni seoski događaji u dugim zimskim zlatiborskim noćima bila seoska prela.
Sarajevo za sećanje
Brana se sa ponosom seća i vremena kada je zahvaljujući svom pletačkom umeću bila u prilici da prisustvuje zimskoj Olimpijadi u Sarajevu 1984. godine.
- Koliko sam se tada nagledala lepog sveta, ali sam i tada koristila priliku da na onim skijašima i gostima iz celog sveta vidim dosta nekih novih mustri za pletenje novih džempera. Ako ima nečeg lepog da se sećam iz ovog mog života pletilje, a ima toga dosta, onda je to i boravak u Sarajevu - kaže starica Brana.
- Prela su bila nešto što se danas ne može tek tako prepričati. Organizovana su u kućama i na prela su dolazile gotovo sve žene iz sela, ili bar iz zaselaka koji su prilično udaljeni. Na tim prelima su žene koje su se odazvale, a odazivale su se sve koje su mogle da hodaju i bile zdrave, radile za domaćicu tako što su prele vunu, namotavale na vretena i pripremala pređu za pletnju najlepših džempera - kaže Brana i dodaje:
- Na prelima se nije samo radilo, jer je to bilo i mesto gde su se razmenjivale informacije o događajima u našem i drugim selima, razmenjivale su se nove mustre za pletenje, razgovaralo se i sve vreme su zbijane šale i pila se vodnjika od divljih krušaka. Dok su žene prele i vodile svoje razgovore, muškarci su bili u drugoj prostoriji i razgovarali su o svojim muškim poslovima, pomalo pili klekovaču, mezili sir i pršutu i ponekad igrali karte. Bilo je prela kad nas je bilo i po 40 žena, a na prela se dolazilo u sumrak, nakon što smo namirile poslove kod svojih kuća i sa fenjerom u rukama po dubokom snegu dolazili do kuće domaćice koja nas je zvala. Sa prvim mrakom smo dolazile, a kući smo odlazili u zoru, u vreme kad je najhladnije i kad je na Zlatiboru na prtini mogao da se sretne i vuk. No, ništa nas tada nije plašilo - ni mrkla noć, ni sneg do pojasa, ni mraz, ni zverinje, a nismo osećale ni umor jer smo po povratku kući nastavile da radimo naše uobičajene poslove. No, to je bilo nekada. Prela više nema, a sve što je od prela ostalo to su sećanja - kaže baka Brana.