Sekire se lepe za ruke

Mukom zarađen hleb

- Imali smo kišno leto, danima se nije moglo u šumu, slabo smo radili i zaradili, pa ovih dana, po snegu i debelom minusu, pokušavamo da se bar malo izvadimo i da kući u Agino Selo "na zimski odmor" (letnjeg nemamo) odemo zbrinuti bar do proleća. Nije lako, sekira se lepi za ruke, a konji se klizaju po ledu, često i padaju, težak je ovo život i mukom zarađen hleb. Ko zna, možda ćemo, ako ne bude većeg snega, ovde u šumama dočekati i 2017. godinu, hladno je, narodu treba drva - žali se Dragan Knežević i naglašava da on i braća rade možda najteži posao u Srbiji, posao koji drugi ne mogu ili neće da rade....

- Počeli smo još kao dečaci, bilo nas je devetoro u porodici, rano smo ostali bez roditelja, trebalo se prehraniti, umeli smo sa konjima, uz njih smo rasli, zato je i pala odluka da budemo "samaraši", da radimo "ono što jedino znamo" i da od marta do novembra lijemo znoj po šumama u okolini Vranja i Starog Vlaha u jugozapadnoj Srbiji... U Vranju smo bili sedam, a ovde u okolini Nove Varoši 10 godina... Spavamo u napuštenoj planinskoj zgradi zadruge u Vučiji, gde imamo solidan smeštaj i za konje, ali nemamo struju, niti puta... Daleko smo od sveta i svih zbivanja, ponekad nam donesu novine, imamo i tranzistor.... Mučan je ovo život i bez perspektive. Zasad nas, hvala Bogu, služe zdravlje i snaga, a i konji su još jaki, šta će biti kad ostaramo o tome još ne smemo da razmišljamo - dodaje Dragan.

"Kapiten ekipe"

- Radimo krvnički od jutra do mraka, leti i po 15 sati, kad zatreba u pomoć nam iz Bosne dođu još dvojica braće, a malo zaradimo. Kad platimo hranu za konje, potkivanje, našu ishranu i sve drugo, malo nam ostane... Možda bismo, da smo otišli na vreme, u inostranstvu bolje zaradili, imali bismo svetliju perspektivu, ali mi smo bili bez roditelja i ičije pomoći, nismo imali mnogo izbora - objašnjava najstariji Darko Knežević.

- Za prve konje pozajmili smo novac, sada imamo dva "štajerca" i devet "mešanaca", svaki vredi od 1.000 do 1.300 evra. Dnevno angažujemo po četiri, pet konja... Četiri najbolja tovarna konja, u jednoj turi izvuku metar i po isečenog drveta zašta dobijemo 1.500 dinara ( oko 13 evra), kad je dan najduži napravimo po sedam osam tura. Najbolji konj nam je Jadran, on nam je "kapiten ekipe", on može da ponese koliko druga tri, dobri su Arap i Vranac, a ovih dana posebno nam je važan Zvezdan, jer je majstor za klizave i zaleđene terene. Srodili smo se sa njima, delimo dobro i zlo, od njih živimo i volimo ih kao braću i sestre - priča Darko.
Dok braća budu u Bosni, njihovi konji će ostati na Zlataru, spremili su im 200 tovara sena i žita...

Neženje

Kad izvlače drva ne mogu bez 10 kilograma kukuruza i zobi, kad su na odmoru jedu seno i upola manje žita. Za potkivanje konja plaćamo 30 evra, jedna "obuća" traje najviše četiri meseca... Plaćamo i veterinare da ih povremeno pregledaju, sve to košta i mukom mora da se zaradi - objašnjava nam najmlađi Petko Knežević i žali se da nijedan od trojice braće još nije oženjen.

Ako izuzmemo nekoliko zimskih meseci, po celu godinu smo u šumi, odsečeni od ostalog sveta, čak ni telefonom niko ne može da nas dobije... Koja će da pođe za drvoseču "samaraša" i da ga mesecima sama čeka kući - pita se Petko i dodaje:

Ipak i mi razmišljamo da se jednoga dana skrasimo i oženimo, da zasnujemo porodicu i imamo decu... Svi smo već u lepim godinama, Darko posebno... Nadamo se da ćemo narednih godina biti bolje sreće, da ćemo nešto uštedeti i konačno se negde zaustaviti. Ako budemo imali decu učinićemo sve da nikada ne budu ono što smo mi, ne zato što se stidimo ovog časnog posla, već zato što je i previše težak - ističe Petko.