Sofija neka te dobri Bog čuva!

- Redovno čitam i pratim šta se događa sa malenom Sofijom, a kada moja supruga Karolin dođe s posla, prevodim joj to i oboje zaplačemo. Slučaj ove malene devojčice duboko nas je dirnuo. Neka Bog sačuva to dete. Iz dubine duše navijamo da se izbavi muka. I ja imam decu, znam šta to znači. Svugde sam iznosio tu tužnu priču, nekako, malo-malo, pa spomenem to detešce. Žarko želim da se taj anđelak izbavi muka i bude kao i druga deca. Moja Karolin radi u banci, odmah smo uplatili određenu sumu novca - kaže Zoran izuzetno mekog srca, u dubokom saosećanju sa Sofijinim roditeljima.

Rađenovi se ne zaustavljaju na toj velikodušnosti. U nastavku Zoran osvetljava porodičnu odluku:
- Molimo vas, zamolite Bojanu i Dejana da u naše ime poljube svoje čedo i naglasite im da su kod nas dobrodošli kad god hoće i dokle god hoće. Bićemo im na usluzi sve dok se dete ne izleči. Nebitno koliko će dugo trajati. Evo, Bojani i Dejanu predajte naš broj telefona, neka nas pozovu. Pitao je Zoran, a tokom razgovora svo vreme je suflirala Karolin, da li mogu Nikoliće i malu Sofiju da posete u bolnici Neker?

Rado bi ih videli, odneli bi nešto ukoliko im treba, voleli bi da im daju do znanja da brinu za njih kao da su im roditelji i da im žele sve najbolje. Zoran francuski govori besprekorno, a njegova Karolin se vezala za Srbe, voli ih i pomalo se snalazi sa srpskim jezikom. Oduševljava je sve što je srpsko i uz Zorana srce joj je postalo srpsko. O jačini tih emocija dovoljno govori i gest kojim su se obratili "Vestima". Zaista, ima divnih ljudi.

Pored Rađena, brže je zakucalo i plemenito srce anonimnog donatora sa drugog kraja sveta za malenom Sofijom.

Tačnije iz Liverpula, predgrađa Sidneja, a koji je posredstvom Redakcije "Vesti" uputio prilog od 100 dolara sa željom da mala Sofija pobedi sve nedaće. Više informacija o maloj Sofiji prenela nam je pariska humanitarka Planka Bondulić koja se nakon 30 dana uživo srela sa majkom Bojanom Nikolić. Mesto sastanka - bolnica Neker.

To petnaesto minutno viđenje omogućila je medicinska sestra koja je u netremičnom bdenju nad malom Sofijom, u sali za reanimaciju, zamenila Bojanu.

Tužan je to bio susret, bez dobrih vesti, ali i dalje potkovan Bojaninim optimizmom, koja svim svojim bićem veruje u izlečenje svog deteta.

Danonoćno sedenje uz krevet ćerkice, uključene u nebrojeno mnogo cevi, na aparate i teško opisiva pomagala, ostavlja vidljivog traga.

- Bojana je bleda, izmučena, ništa ne jede. Teško joj je. Pokazala mi je Sofijinu fotografiju na kojoj se vide samo oči i kosica, sve ostalo su cevčice, drenovi, na vratu, ispod pazuha, s obe strane pluća, na obe ruke. Ne znam to ni nabrojati. Fiksirali su joj mišiće ili bolje reći smanjili aktivnost živčanog sistema kako se ne bi mrdnula ni milimetar, a to znači da su je morali uvesti u stanje smirenosti ili polusvesti. Ni na jednu stranu joj ne smeju pomeriti glavicu, baš ništa - prepričava Planka Bojanine reči. A majka Bojana pretvorena je, takoreći, u mikroskop. Ne skida pogled sa aparata, prodire kroz njih. Jedino što stvarno razume su linije otkucaja srca. Za njih je namagnetisana. Prednovogodišnji period, a i vreme koje sledi, plaše majku Bojanu, jer Francuzi rado i u većini praktikuju zimski odmor.

- Odluka lekarskog konzilijuma je da će Sofiju držati u stanju polusvesti do kraja naredne sedmice, kada će obaviti snimanja koja daju odgovor na pitanje da li se fistula zalepila - rekla je Bojana.

Roditelji sve podnose, mada otac Dejan i Bojana imaju pomalo različite poglede i pristupe postoperativnom toku. Dok Dejan u potpunosti prihvata sve odluke i viđenja lekara i medicinskog osoblja, Bojana je kao zapeta puška i reaguje majčinskom intuicijom.

- Tako je, dolazeći u svoju smenu, primetila da aspiratori za pluća ne rade, a znajući da sakupljeni vazduh može da uguši, bez obzira što se Dejanu saopštili da je sve u redu, odjurila je do lekara i vukući ga za rukav dovela do Sofije. Ustanovilo se da je bila u pravu. Kad je Bojana na Sofijinoj ručici videla alergiju, buntovno je zahtevala trenutnu reakciju. I tu je bila u pravu. Uvek je u pravu - ocenjuje Planka, zaključujući da od majke nema boljeg rendgena.