Veselinkova smrt na određeno vreme
Priča za film: Veselinko Mrvaljević
Drugo mesto rođenja mu je Rijeka, odnosno mrtvačnica riječke bolnice u kojoj se probudio nakon što su ga redarstvenici toliko krvnički pretukli kundacima pušaka da su ga na licu mesta proglasili mrtvim i odneli među pokojnike. Međutim, Veselinko, koji danas živi na Zlatiboru, uveren je da to nije bio njegov dan za umiranje.
- Istina, u Istri i Rijeci se nije toliko pucalo, ali u vazduhu se osećala neka nesigurnost. Jednog dana u marini su me zaustavila tri redarstvenika tražeći od mene lična dokumenta. Ja im dam ličnu kartu sa pečatima SFRJ jer sam tada, kao i svi, bio Jugosloven i nisam priznavao nikavu nezavisnu Hrvatsku, što sam im i rekao, ali me je to jugoslovenstvo umalo koštalo života. Moj odlazak na onaj svet je počeo psovanjem srpske i četničke majke, a potom su počeli da me udaraju kundacima pušaka gde su stigli. Posle toliko batina, onako, padajući u neki crni ponor poslednje reči koje sam čuo bile su reči jednog policajca: "Mrtav je, nosite ga!"
Skućio se na Zlatiboru
- Od mog povratka među žive prošlo je skoro dve i po decenije i nerado se sećam batina i mog "druženja" sa pokojnicima. U Rijeku gde su ostali da mi žive majka, brat i sestra nikada više nisam otišao, jer mi je ovde u Užicu, zapravo u Braneškom polju na Zlatiboru, gde sam se opet okućio, sasvim dobro. Za život zarađujem tako što na užičkoj pijaci ponešto preprodajem. Nije neka zarada, ne mogu reći i da je neki bogznakakav život, ali najvažnije je da sam preživeo hrvatske redarstvenike i riječku mrtvačnicu. Ako bih se ikada vratio u Rijeku, a ne verujem da ću, prvo bih se izvinio onim ženama koje su pale u nesvest kada su me ugledale - kaže Veselinko Mrvaljević.
Sledeće čega se seća Veselinko bio je trenutak kada se vratio iz mrtvih.
- Kada sam došao sebi, prvo čega se sećam bilo je to da mi je bilo užasno hladno jer sam ležao na metalnom stolu pokriven belim čaršavom. Oko mene, na istim stolovima, ležali su mrtvi ljudi. Tada nisam baš bio siguran da li sam živ ili mrtav. Međutim, malo,
pomalo potpuno sam se povratio i shvatio sam da moram da izađem iz mrtvačnice, ali sva vrata su bila zaključana. Na zidu mrtvačnice, na oko dva metra od poda, ugledao sam mali prozor i nekako sam uspeo da dođem do njega i da se provučem u neku kancelariju u kojoj su za stolom radile dve žene. Kad su me ugledale, obe su, kao po komandi, od straha pale u nesvest, a ja put pod noge pa u svoj stan - objašnjava Veselinko.
- Kada sam došao sebi, prvo čega se sećam bilo je to da mi je bilo užasno hladno jer sam ležao na metalnom stolu pokriven belim čaršavom. Oko mene, na istim stolovima, ležali su mrtvi ljudi. Tada nisam baš bio siguran da li sam živ ili mrtav. Međutim, malo,
pomalo potpuno sam se povratio i shvatio sam da moram da izađem iz mrtvačnice, ali sva vrata su bila zaključana. Na zidu mrtvačnice, na oko dva metra od poda, ugledao sam mali prozor i nekako sam uspeo da dođem do njega i da se provučem u neku kancelariju u kojoj su za stolom radile dve žene. Kad su me ugledale, obe su, kao po komandi, od straha pale u nesvest, a ja put pod noge pa u svoj stan - objašnjava Veselinko.
I taman kada je Veselinko pomislio da je njegovim mukama došao kraj, na vrata su mu zakucali redarstvenici koji su ga odveli u zatvor uz obrazloženje da "u demokratskoj zemlji kakva je Hrvatska mrtav čovek iz mrtvačnice ne maže da pobegne tek tako". Iza rešetaka je bio nekoliko nedelja, a onda ga je hrvatska policija predala Crvenom krstu, koji mu je pomogao da nekako stigne do Užica.