Groblje nije mesto za igru

Publika u prepunoj galeriji saznala je da njegov najnoviji komad pod nazivom "Učiteljica", koji tek treba da se izvede, govori o povratku srpske vojske u Beograd 1918, zapravo o Prvom svetskom ratu, o kome se "jako malo zna u Srbiji".

Zašto više niste profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu?
- Tu ću priču da ispričam u Beogradu, uz dužno poštovanje i sve moje simpatije prema vama, prosto to prvo treba da kažem tamo i da kažem ljudima koji to zaslužuju da čuju, pa onda možemo o tome da razgovaramo. To su neke interne stvari koje moramo da rešimo.

Predajete, međutim, u RS, u Banjaluci?
- Predajem dramaturgiju, putujem 800 km tamo i nazad, ali mi nije teško. Strog sam profesor, ali me vole moji studenti, mada je dovoljno da me poštuju. Ne možete iškolovati kafanskog klupodera, onda ste vi napravili najveću svinjariju, najgoru uslugu tom detetu. Vi kad ste pravnik u velikom preduzeću, negde se, možda, možete i sakriti, ali na sceni se odsustvo dara i još više odsustvo zanata neverovatno primećuje. Nemate prava da nekog pustite u taj potpuno nemilosrdni prostor, a da on pri tome nije dovoljno dobro edukovan, jer će to onda platiti i na mostu i na ćupriji, i kod kritike i kod publike.

Prošle godine je "Velika drama" izvedena 200. put u Narodnom pozorištu.
- Sad ću biti neskroman, ali mene je moj pokojni otac učio da je skromnost vrlina tek kad sve druge izostanu. Sve su moje drame dugog veka, sve pozorišne predstave, tako je "Nedić" igran desetinu godina, mislim da Bata Stojković nije umro da bi se i danas igrao. Nije to meni prvina, ali sa tom dramom je sazrela cela jedna generacija glumaca kojoj se na početku izvođenja ni mastilo na diplomama nije bilo osušilo. Uvek ide na kartu više i ima tu jedan simpatičan momenat, naime čuvam pismo jednog tapkaroša koji mi je napisao "vi ste mi omogućili da komforno studiram", i ono mi je draže od svih nagrada koje sam dobio. "Velika drama" je teška priča, ona je svedočanstvo jednog vremena, jer ja sam tu da svedočim, to je kao otisak vašeg srca u zavičajnoj prašini. Kad vam bog da takvo vreme i takvu državu, onda vi prosto nemate pravo da pišete drame o tome kako se dvoje vole, a treći smeta, ili vodvilje tog tipa. "Velika drama" je, da neskromno kažem, srpski dvadeseti vek jer ona hvata i 50 godina raspona. U pozorištu težite da pravite kvintesenciju, da sabijate, da od kolonjske vode pravite parfem, s tom dramom sam išao u drugom pravcu.

U svojim delima prevashodno se bavite svojim narodom, istorijom, stvarnošću, nesporazumima, greškama, porazima. Da li vam je, lično, teško, jer vaše delo je deo vas?
- Može da se napiše "komendija", može, ali tu je pitanje moralne odgovornosti. Ja bih najviše voleo da sam kanadski pisac koji je lišen svih socijalnih problema i piše drame koje se tiču unutarnjeg emocionalnog konteksa jednog Kanađanina koji u 55. godini ne zna šta će sa sobom, jer je prerano penzionisan. Mi živimo u prostoru i vremenu u kojem je najlakše umetnicima i novinarima jer imaju tema na pretek. A kada je njima najlakše, onda je za 99 odsto populacije najteže. To znači da ste u ratu, u raspadu države, u raspadu sistema vrednosti. Činjenica da ste vi deset hiljada kilometara daleko od svoje domovine govori sve, to je tragedija jednog vremena.

Na čelu ste Srpskog otadžbinskog fronta? Zašto ste se politički aktivirali?
- Što se mene tiče, meni je jako dobro, odlično, u odnosu kako živi 95 odsto mog naroda. Samo se tu postavlja jedno moralno pitanje: ima li čovek moralno pravo da igra na groblju. I koja budala mora da bude da peva iz sveg glasa na dečjoj onkologiji. Ne možete biti srećni ako je oko vas kolektivizovana nesreća. Mi smo u Vojvodini imali jedan običaj da kada spremate svadbu za sina ili kćer, a u komšiluku umre neka baka, onda se svadba pomeri za sedam dana jer nije lepo da se iz vaše kuće čuje podvriskivanje, cika i muzika dok moj komšija sahranjuje majku. U tom smislu, ako se vi ne bavite politikom, onda se politika na žalost bavi vama i onda vi završite u rovu ili u grobu. To su bili moji pokušaji da učinim nešto, ali mi se čini da su to jalovi pokušaji osuđeni na propast, jer politika i moral ne idu zajedno bar u Srbiji. Inače, Platonova osnovna definicija politike i etike je da one moraju ići ruku pod ruku. Na kraju imam potrebu da kažem da sam navikao u Srbiji da kritikujem Srbiju, a izbegavam da bilo koju loš reč o Srbiji kažem van Srbije, ali vas računam kao deo Srbije, i ove opaske su izrečene zato što vas volim i zato što ste moji.