Strah i trepet za dečake
- Imala sam mnogo vršnjaka u komšiliku. Ponašali smo se kao da nam je celo naselje kuća. Bili smo zaista nemirni, ali znali smo da se igramo. Imali smo bujnu maštu i stalno smo nešto novo smišljali. Pravili smo kolače od blata i kamenja. Međutim, ja sam najviše volela da igram fudbal i uvek sam bila golman - priseća se Ana koja je bila najsitnija u odnosu na ostalu decu.
- Bila sam sitna, ali borbena, pa sam sve moje saigrače udarala u cevanice. Bilo im je najsigurnije da sam na golu, jer jedino tako su uspeli da izbegnu moje udarace. Naravno, igrala sam se i sa devojčicama, tada smo presvlačili lutke i pravile im kuće. Uživali smo da u kraju napravimo predstavu. Ja sam bila scenarista i stilista, ali i muzički urednik. Imala sam razne ideje u glavi. Naplaćivali smo i karte za predstavu, a od džeparca smo kupovali slatkiše. Ma stalno sam nešto maštala.
Još kao dete maštala je da bude na sceni, da peva kao da je rođena za estradu.
- Sa pet godina nastupala sam na priredbama škole engleskog jezika u pozorištu u Užicu. Uživala sam u aplauzima. Profesorka likovnog preporučila mi je školu lepih umetnosti, jer su mi se sviđali ikonopis, pozlata. Odustala sam, jer sam shvatila da najviše volim pevanje.
