Život dao za sinovca

Izmoždene glađu i bolešću, preranom zimom i snegom, izmrcvarene stalnim švapskim poterama, neko se našao da u poznu jesen 1917. prokaže jednu grupu komita, koja se skrivala u ostroškim gredama.

Švapska hajka ih, ipak, nije iznenadila. Izmučenim goranicima pred besnom, sitom i odmornom austrougarskom vojskom nije zadrhtalo ni srce, ni oko, ni ruka: na prilazima njihovoj vučjoj kući, tu na Međeđoj - baš tako se zove mesto razbojišta - ostalo je sedam švapskih vojnika i oficira.

Osveta Švaba

Ogorčena i razjarena porazom i velikim gubicima koje je pretrpela, Švabe su krenule da se svete nedužnom i golorukom narodu: pošto su, po svoj prilici, imali tačna obaveštenja ko je sve bio u onoj komitskoj grupi koja ih je ojadila na Međeđoj, po pješivačkim selima su pohvatali dvadeset njihovih najbližih rođaka.

Među njima je bio i sedamnaestogodišnji Krsto Savov Uskoković iz sela Ćurčići, čiji je stariji brat Boško bio komita u toj grupi (Boška Uskokovića, momak od kojih 20 godina, te zime će, inače, kao i mnoge njegove drugove pokositi opaki grip "španjorica").

Znalo se, naravno, da će taoce već sutradan postreljati na Bogetićima. Cele te noći Pješivci su se razlegali od leleka njihove rodbine.

Svu noć je pored ognjišta ćutao samo Petko, šezdesetsedmogodišnji stric Krsta Uskokovića i prisećao se mlađeg brata Sava, Krstovog oca, njegovog tužnog predsmrtnog pogleda i amaneta koji mu je ostavio - da mu čuva i pripazi sedmoro siročadi, da za života ne dopusti da ona osete da su siročad i bez očinske zaštite.

Amanet supruzi

U zoru, čim su se glasnuli prvi petlovi, spremio se, obukao svečano crnogorsko odelo koje je čuvao za "sudnji dan", oprostio se očima od svoje jedanaestoro još usnule dece i svojoj vernoj Jani sa praga mirno rekao:
- Jano, čuvaj ovu đecu. Ja odoh na jedan put sa kojega se nikad neću vratiti. Idem da zamenim ono dete Savovo, ako se Švaba smiluje i učini mi toliko...

Petko je, izgleda, prispeo na Bogetiće baš u času kad su Austrijanci pripremali streljanje talaca. Kad je saopštio vakmajstoru - bio je, po prilici, Hrvat i dobro ga je razumeo zašto je došao - ovaj je zabezeknuto razrogačio oči i zagledao se u gorostasnu ljudinu, tim više kad je čuo da je on stric, a ne otac mladića kojega hoće da zameni na strelištu.

- Idi, sine, beži kući, striko će da te zameni, dozvolili su zlotvori... Striko se naživio, a ti tek treba da živiš i nemoj džaba život da potrošiš - rekao Petko prestravljenom mladiću kad je iz više komande stiglo odobrenje za zamenu, ali nije hteo da stane u stroj za streljanje sve dok Krsto nije zamakao preko pješivačkih glavica put Ćurčića.

Nije pao od prvog plotuna

Do danas je ostala priča da gordi i neustrašivi starac nije pao od prvog plotuna. Iako ranjen, stajao je uspravan kao bor i iz sveg glasa psovao dželate:
- Kukavice! Ne basta vam ni vezana čoeka ubiti kao čoeka, no ga mučite i mrcvarite!

Njegove reči je prekinuo oficir, komandir streljačke čete, koji je prišao i ispalio mu iz revolvera tri metka ravno u glavu. Ta zrništa su se jasno videla na njegovoj lobanji i 1971. godine kad su njegove kosti iskopane i sahranjene u porodičnoj grobnici.