Nastavlja se Sofijina borba za život

O. Đoković

Pred operaciju: Sofija Nikolić u maminom i tatinom zagrljaju

Planka je zaplakala.

Dan ranije, Bojana se oglasila informacijom kako postoji sumnja da se fistule nisu zalepile, pa će lekarski konzilijum tu konstataciju još proveriti, a onda dođe novi dan, nova muka, novi užas.

Nema osobe koja je do sada čula za Sofijinu bolest, koja je pratila tok lečenja, učestvovala u pomoći pri prikupljanju sredstava za po redu desetu operaciju (122.000 evra), iščekivala ishod te operacije, koja je sa nemerljivim nadama priželjkivala dobre vesti i koja sada, nakon ove poslednje loše dijagnoze, ne saučestvuje u strahu, strepnji i bolu roditelja malecke Sofije. Svi smo mi i dalje u veri da će kad-tad sve doći na svoje mesto i da će 19-mesečna pacijentkinja napustiti bolnicu Neker, živahna, u naručju mamice i tatice, konačno nasmejanih i srećnih.

Zbog težine situacije i permanentnog bdenja u sali najstrože reanimacije, niko ne može doći u kontakt sa Nikolićima, a iskreno, njima nije ni do kakvog razgovora i bilo kakvih priča osim totalnog predavanja svom jedinom čedu.

Za sve što predstoji Nikolići su nemoćni bez pomoći zemljaka i svih drugih dobrih ljudi. Bojana i Dejan bi najviše na svetu voleli da njihova Soka krene u pravcu ozdravljenja, zaboravi na lekare i počne osećati detinjstvo kao i sva druga deca. Nažalost, sudbina im je okrenula leđa, bebica je rođena sa teškom manom (rascepom između dušnika i jednjaka), od prvog dana života je u rukama lekara, na aparatima i bolničkoj nezi, nanizanih je deset operacija, poslednja u trajanju deset sati, dva puta je stalo srce u bolnici Neker.

Sve donedavno roditelji nikad Sofijicu nisu uzeli u ruke, nikad je okupali, promenili pelene, a do danas nikad nisu čuli nijednu reč svoje ćerkice.

Zato su i glasne, nadajmo se i moćne, molitve koje svi upućujemo za Sofijino ozdravljenje. I kako uporno ponavlja dobrotvorka Planka:

- Daće Bog, ja verujem.
Verujemo i svi mi.