Od popa do poete
Bio je ljubitelj knjige, pa mu se ime spominjalo u časopisima, ako ne još kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjige, pomaže i voli pisanu reč.
Prota Živković je u prvo vreme pevao prema tadašnjoj modi: teške, trome epigrame i ode, nespretne, retorske i preterano patetične, uglavnom povodom smrti svojih drugova i u čast pojedinih srpskih profesora. Čitajući Getea i Šilera, čije je radove kasnije prevodio, shvatio je šta je to prava, jednostavna, čista lirika. Počeo je da traži nove načine da se izrazi i tako bude među prvima koji će osavremeniti srpsku poeziju.
Tako je nastalo nekoliko pesama koje su Vasu Živkovića srdačnošću, jednostavnošću i stihovima na narodnom jeziku stavile u red prethodnika jednog od najvećih srpskih pesnika Branka Radičevića.
Voleo je pančevački prota narodni jezik i dobro ga je poznavao, a kako od poezije nije morao da živi, stvarao ju je, kako je sam kasnije govorio "u mladosti svojoj kao diletant stihotvorac katkad pevuckao, kad mi je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo".
Svoje stihove, međutim, nije smatrao uspelim, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Nije mogao ni da sanja da će neke njegove pesme dobiti muziku i postati deo redovnog repertoara vojvođanskih Srba koji je mogao da se čuje prilikom svetkovina i slavlja, ali i tugovanja i borbi. Takve su "Orao klikće sa visine", "Raduj se mlada nevo" i "Moji jadi" koja počinje poznatim stihovima "Ah, kad tebe ljubit ne smem, drugu ljubit neću ja".
Priznanje Crnjanskog
Najveće priznanje proti Živkoviću dao je veliki srpski pisac Miloš Crnjanski, koji je oduševljeno govoreći o pesmama "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli" nazvao vreme u kome su nastale "najlepšim dobom našeg pesništva". Zapravo su se Živkovićeve pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one koje nije napisao!