Srbi u Americi razočarani u otadžbinu: Majka na rečima, maćeha na delu
- Potrebno je čudo da se poverenje povrati, naročito ako imamo u vidu da nijedan korak nije načinjen u tom pravcu. Tek neki pojedinac i dalje pokušava da sačuva tu važnu nit, sponu, ali ta bitka je unapred izgubljena - kaže za "Vesti" Desko Nikitović, dugogodišnji konzul Srbije u Čikagu.
- Želeo bih da nisam u pravu, ali realno je da za 30 godina u Americi neće postojati srpska dijaspora u onom smislu u kome je postojala poslednjih 100 godina.
Bunar očaja
Razloga za razočaranje i nepoverenje ima toliko da je uvreda za inteligenciju raspravljati o njima. Nikitović lično je nebrojeno puta svedočio da jedan konzul nije u stanju da se izbori sa srpskom birokratijom, ako se tako može nazvati.
Put od Čikaga do srpskog pasoša je stvar izdržljivosti, a meri se godinama.
Svako bi se zacrveneo pred nevoljnošću i nemarnošću države, da dok ministar Milan Parivodić 2006. godine u ime Vlade Srbije na Nijagarinim vodopadima drži govor prilikom otkrivanja spomenika Nikoli Tesli, njegov unuk godinama čeka srpski pasoš. A želeo ga je samo u znak sećanja i pijeteta prema otadžbini svog genijalnog pretka.
- Jovan Trbojević bio je jedan od dva direktna potomka Nikole Tesle. Nedavno je preminuo u Monte Karlu. U Čikagu je bio uspešan poslovan čovek. Bio sam šokiran i razočaran kada da mu je tri i po godine od kada je podneo zahtev za državljanstvo iz Beograda stigao odgovor da mora da dostavi i originalni izvod iz knjige rođenih za svoju majku. Jovan je u tom trenutku imao 82 godine.
Nepoželjni
- Tema dijaspore je trenutno nepopularna, jer odnosi sa maticom formalno pravno - ne postoje. Ironično, o dijaspori govore poneke partije, iako je to tema "od najvećeg nacionalnog značaja". Trećina građana Srbije, koji su odlaskom izrazili neslaganje sa statusom kvo i nazadovanjem, živi u inostranstvu. I oni su danas apsolutno nepoželjni u svojoj zemlji.
Na pitanje šta je prepreka da se pasoši i državljanstva daju po kraćoj proceduri (baš kao svuda u svetu), Nikitović napominje da mu sve životno i profesionalno iskustvo nije dalo jasan odgovor.
- Ne znam. To je kao kada bacimo kamen u bunar. Pošaljemo dokumenta i zahteve u Beograd i čekamo.
Plati, pa glasaj
A, onim Srbima u Americi koji su se izborili za pasoš matice često je uskraćeno osnovno demokratsko pravo da glasaju. Tokom 11 godina koliko je Desko Nikitović vodio konzulat, pet puta su organizovani izbori u Republici Srbiji. Svaki put je, ističe, doživeo "i lično poniženje".
- Zamislite kako izgleda da čoveku koji je uzeo slobodan dan, putovao da glasa, kažeš da nije u biračkom spisku. Na papiru svaki državljanin Srbije, gde god da živi na planeti, ima pravo da glasa. A država ti kaže - možeš da glasaš, ali idi iz San Franciska u Čikago, plati avionsku kartu za četiri člana porodice 2.000 dolara, plati hotel još 1.000 dolara, uzmi dva slobodna dana, putuj deset sati. I kada stigneš na biračko mesto, nema te na spisku - ne možeš da glasaš. Imao sam i takve slučajeve. Jednom čak ni dvoje zaposlenih u konzulatu nije bilo upisano u birački spisak.
Diskriminacija
- Najveće pravo koje pojedinac može da ima u odnosu na jednu zemlju je pravo državljanstva. A najvažnije pravo koje proističe iz državljanstva je pravo glasa. Ono ne može biti ničim ograničeno osim godinama, u smislu da je neko punoletan, i poslovnom sposobnošću. Ne postoji faktor ograničenja koji se zove prebivalište. To što Srbija radi je klasična diskriminacija sopstvenih državljana. Nažalost, ako bi hteli da se organizuju, mogli bi čak i da imaju dobar argument pred Sudom za ljudska prava u Strazburu i tuže svoju zemlju.
I dok je i priča o glasanju dijaspore izgubila svaki kredibilitet, srpska dijaspora u SAD, usled mnogobrojnih problema u "komunikaciji" sa maticom polako je okretala glavu na drugu stranu.
- Za nas nije bilo iznenađenje da 2014. baš niko ne glasa u celoj Kanadi, a znamo koliko Srba ima tamo. Nije iznenađenje ni da naši stariji, kada odu u penziju, umesto da kupuju nekretnine u otadžbini i sele se tamo, kupuju ih svuda, osim u Srbiji. Svojevremeno sam napravio elaborat o repatrijaciji Srpske dijaspore, gde bi se gradio lanac ustanova za starije ljude, a tako bi se u stvari kontakt sa otadžbinom preneo i na unuke. Ali, istini za volju, i ta šansa je propuštena i izgubljena.
Zamena teza
Desko Nikitović živi skoro tri decenije u Americi i kao predstavnik srpske dijaspore predvodio je sve antiratne demonstracije u Čikagu 1999. godine, stavove srpske zajednice prenosio je i putem najvećih američkih TV stanica, Si-En-Ena, Foksa, En-Bi-Sija. Bio je predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja u Čikagu. Na osnovu tog iskustva kaže da i kada se, doduše retko, u Srbiji govori o dijaspori, to se čini naopako i neobjektivno.
- Stalno se govori da dijaspora nešto hoće. Takvu zamenu teza bi svako dobronameran trebalo da zaustavi. Nije potrebno da iko brine o dijaspori, jer ti ljudi imaju svoje porodice, poslove, zarađuju za lep život i njima ne treba ništa. Oni daju. Tome u prilog govori i procena Svetske banke da pet i po milijardi dolara godišnje stiže iz dijaspore u Srbiju. Nezvanično mnogo više. Za Srbiju sa BDP-om od oko 30 milijardi godišnje to je ozbiljna finansijska injekcija koja održava stabilan kurs dinara.
Spasavanje pilota
- Srbija umesto da je gradila odnos sa SAD na osnovu 512 spasenih američkih pilota u Pranjanima, najvećem spasavanju avijatičara u istoriji čovečanstva, vlasti su se toga stidele jer su to radili četnici. U ime obračuna sa ideološkim neprijateljem, Srbija je upropastila, odnosno zaustavila odnose sa Amerikom. O spasavanju avijatičara istoričar i pisac Greg Frimen napisao je ozbiljnu knjigu, možda najpohvalniju za Srbe u novijoj istoriji. Poslao sam primerak u Belu kuću, promovisao je po SAD. Donirao sam novac za prevod na srpski jezik, ali prave promocije u Srbiji nije bilo. Očigledno da se država toga stidi.
Inače, porodica Nikitovića je lično poslala i donirala velike količine pomoći Srbiji. Kaže da je ponosan na sva ta sredstva koja je donirao svojoj otadžbini i što za 11 godina Konzulat u Čikagu nije potrošio ni dolar na reprezentaciju, već je sam plaćao sve prijeme koje je organizovao.
Gubi samo Srbija
Hrabri su oni koju su državu napustili u potrazi za boljim životom, mada Srbi koji su se po Evropi i Americi skućili veruju da su još hrabriji oni koji mukom stečeni kapital investiraju nazad u otadžbinu. Razlog su brojne neprijatnosti, a sve što je preživeo naš slavni košarkaš Vlade Divac, ističe Nikitović, prihvaćeno je kao dokaz da su sve glasine i spekulacije tačne.
- Vlade Divac je školski primer srpske tragedija i zla. Neverovatno je kakav ugled ima u SAD. Ni danas ne može da prođe Čikagom od obožavalaca. Sve što je doživeo u Srbiji nateralo je druge ljude da se bukvalno kriju. U našoj dijaspori imate oko 6.000-7.000 doktora nauka, a u Americi oko dve i po hiljade. Jedva sam neke od njih, na lični kontakt i obećanje, uspeo da privučem da učestvuju na nekim skupovima. Plaše se da će biti zloupotrebljeni.
Biciklom protiv buldožera
Tokom 11 godina dugog diplomatskog mandata, Desko Nikitović zalagao se za poboljšanje ekonomske saradnje Amerike i Srbije, pobratimio je Čikago i Beograd, državu Ilinois i Srbiju, pa čak i aerodrome "Nikola Tesla" u Beogradu i O'Hare u Čikagu.
Vrata njegove kancelarije u konzulatu su bukvalno uvek bila otvorena, jer smatra da "svako ko želi da se javi, ne mora nikome da se najavljuje ili da to objašnjava". Posebno je, ističe, vodio računa o onim našima koji "nemaju vezu".
- Znate, nisu svi uspeli da ostvare američki san. Ponosan sam što su na naše prijeme dolazili i oni u Kluzovom kaputu iz 70-ih. Nisu pozivani samo najpametniji, najuspešniji i najbogatiji. Želeo sam da se svi osećaju dobrodošlo i ravnopravno.
Kao konzul smatra da je činio sve što je mogao, ali opet "u skladu sa okolnostima".
- Već sam dugo živeo u Čikagu kada sam kao nestranačka ličnost imenovan 2002. godine, pa je bilo sasvim logično očekivati od mene da poznajem ljude, imam određena znanja i iskustvo, pa da to i primenim. U konzulatu, u okviru kolektiva je bila porodična atmosfera, ali sa vojničkom disciplinom u radu sa strankama.
Naš konzulat u Čikagu je mnogo, mnogo puta imao priliku da se istakne, odnosno zaštiti državljane Srbije.
- Uspeli smo da spasemo decu porodice Nastić, koju je roditeljima oduzela država bez ikakvog osnova. Na reč smo od naših ljudi za jedan dan sakupili 50.000 evra za advokate. Bio je to nezapamćen slučaj u Americi da jedna mala zajednica bez političkog uticaja stane pred američki sistem. Kao da ste sa biciklom stali pred buldožer. A mi smo uspeli da ga zaustavimo! U Arizoni sam uspeo da spasem 22 Srba iz Bosne i Hercegovine, kojima je pretio zatvor, a potom deportacija sa porodicama. Nisam mogao da se pozovem na Bečku konvenciju, jer su samo dvojica imala srpsko državljanstvo, ali sam iskoristio Rezoluciju Skupštine Srbije kojom se odnosi sa dijasporom proglašavaju od najvećeg državnog značaja. Kod američkih vlasti sam uporno insistirao da sam zato u obavezi da reagujem i da zaustavim diskriminaciju na etničkoj osnovi.
I sam kaže da nije iznenađen što je objavljen jedan članak u Srbiji gde se se govorilo da mu je država plaćala vilu gde on živi. Naime, to je bila njegova kuća, koju je on koristio za rezidenciju, a Ministarstvo je plaćalo struju i vodu, što je upola manje od zakupa jednosobnog stana u Čikagu.
- Pokušaji uvlačenja u blato svakoga iz dijaspore, ko radi za Srbiju a ne za interesne grupe, proizveo je revolt kod naših ljudi. Ispada da se u Srbiji uspeh ne oprašta.
Nikitović priznaje da već godinu dana nije kročio u konzulat Srbije u Čikagu, te dodaje "tu ne idu više ni drugi". Osvrćući se na vreme provedeno u službi u Ministarstvu spoljnih poslova i ovo danas, primećuje da ipak postoji jedna razlika.
- Razlika je u tome što danas baš nikoga ne interesuje da se problemi dijaspore reše. Da se razumemo, Srbi u Americi više nemaju očekivanja od otadžbine i to im neće naškoditi. Nastaviće da se bave svojom porodicom, sredinom u kojoj žive i nastojati da budu što veći Amerikanci, jer im Srbija decenijama poručuje da na nju ne računaju. Štetu će imati samo narod u Srbiji.
Investicija o kojoj se priča
Osnovao je konsultantsku firmu Kapital link internešenel i počeo saradnju sa "Darbdž Overseas" američkim Pravjat ekviti fondom kao direktor u Ist point holdingu, a čiji je danas izvršni predsednik i većinski vlasnik.Desko Nikitović u SAD živi već 26 godina. Po okončanju rada za MSP, septembra 2013, karijeru je nastavio u privatnom sektoru.
Danas Ist point u Srbiji zapošljava blizu 2.500 ljudi, a najvažnija kompanija u njegovom sastavu je i Valjaonica bakra u Sevojnu, gubitaš tranzicije, a danas uspešna firma sa 1.200 zaposlenih.
- Po meni, to je najbolja fabrika u okviru Ist point holdinga i ima najveću budućnost. Proizvodi od bakra su potrebni svuda u svetu, mi izvozimo 90 odsto naših proizvoda, i ne zavisimo od ekonomske situacije u Srbiji. Bakar je berzanska roba, cena se formira na berzi u Londonu, kupujemo bakar i u Boru, prerađujemo i prodajemo širom sveta. Sedmi smo neto izvoznik iz Srbije, a uskoro ćemo biti među prvih pet. Ne tražimo ništa, samo fer-plej, jednake uslove na tržištu, kao i za sve druge.
Nikitović ipak u Srbiji posluje kao američki državljanin.
- Ne bih preuzeo rizik da ulažem kao građanin Srbije. U SAD sam stekao kapital, tamo plaćam porez, i zato on mora biti apsolutna briga SAD. Od američke države ne očekujem garanciju za svoju investiciju, već podršku. Američki propisi o poslovanju van SAD su jasni, i moraju da se poštuju svuda u svetu. Među njima je i zakon o korupciji, po kome za mito koji biste dali u Beogradu, možete da odete u zatvor u Čikagu.